Однос дођоша и староседелаца
Заједнички непријатељ свих нас, и дођоша и стародеделаца јесте систем. А ми уместо да заједничким снагама ударимо по непријатељу, ми се међусобно мрзимо и оптужујемо да једни због других лоше живимо.
Међусобна неподношљивост дођоша и староседелаца је нешто што траје кроз читаву људску историју. То је феномен који је својствен за сваки део планете, али је некако на овим нашим просторима прилично изражен.
Можда је то зато што смо на Балкану мање – више сви дођоши, без обзира на хвалисање појединаца да су генерације њихових предака живеле баш ту где и они данас животаре.
Увек је постојала подела на „питоме староседеоце“ и „дивље дођоше“ који су дошли у једну уређену, културну и мирну средину, па су својим дивљачким понашањем од ње направили ругло. Такав гард и такав однос човека према човеку само зато што није из истог града или из исте земље је нешто погубно. Погубно пре свега по развој људског саосећања, а и сасвим погрешно јер представља генерализацију.
Генерализација и етикетирање једне групе људи од стране појединаца који себе сматрају аутентичним припадницима сасвим друге групе људи је последица. Узроке треба тражити у незнању, комплексима и схватањима тих појединаца. Та схватања су потпуно затворена према околини, мада ти људи за себе најчешће мисле да су еманциповани и отворени према свету.
Оно што је код нас изразито јесте нетрпељивост дела Војвођана према избеглицама из Босне. Неразумевање за туђу муку и за туђе проблеме исказују пре свега причом о својој култури и Босанској некултури. Поједини Војвођани људе одређују као „дивљаке“ по акценту, начину облачења и музичком укусу. Већ то довољно говори о предрасудама и незнању тих појединаца, којих има све више.
Такође, постоји исто тако велика нетрпељивост људи из централне Србије према избеглицама са Косова. Два основна аргумента су: „Срби са Косова су овде дошли да нам заузимају радна места“ и „Срби са Косова су продали своје куће Албанцима, узели велике паре и побегли овамо“. У оба случаја је суштина у неразумевању према људима који су остали без свега. Остали су без своје земље, без своје куће (које су или спаљене или су заиста продате, али након рата, када више није било наде за повратак) принуђени су да се преселе.
Такав став наравно прозводи реакцију, тако да се ствара обострана мржња. Мржња људи који мисле да се много разликују, а суштински су исти. Живе исте животе у истој земљи. Муче их исти проблеми, имају заједничког непријатеља, али га не препознају. Заједнички непријатељ је онај због кога немају новца да прехране своју породицу, онај због кога имају проблема да школују своју децу због превисоких цена школарине. Непријатељ им је онај због кога немају новца за скупе лекове, а због кога су најчешће и болесни.
Заједнички непријатељ свих нас, и дођоша и стародеделаца јесте систем. А ми уместо да заједничким снагама ударимо по непријатељу, ми се међусобно мрзимо и оптужујемо да једни због других лоше живимо.
за Народни фронт – Марко Ђелевић
