ЛАЖИ И ЗАБЛУДЕ О ЦРВЕНОМ ОКТОБРУ (ДРУГИ ДЕО)
Велике силе и Руска револуција
Још 1916. сви обавештајни подаци указивали су да је Русија пред сломом. Енглези су настојали да свим средствима омету тајне преговоре Русије око постизања сепаратног мира са Немачком (из тог разлога су и убили Распућина који је отворено агитовао за мир), док су истовремено успостављали везе са кадетима и есерима у Думи. Њихова политичка повезаност није престајала до краја грађанског рата.
Избијањем Фебруарске револуције и формирањем прве привремене владе кадета и есера, силе Антанте су охрабривале останак Русије у рату и материјално и финансијски помагале њене ратне напоре. Влада ослобађа све политичке затвореника, а упућује позив свим прогоњеним дисидентима да се врате у земљу. Међу тим хиљадама интелектуалаца и активиста, са својом малом групом истомишљеника, из Швајцарске у Русију 17. априла 1917. долази и Владимир Иљич Уљанов Лењин (многи као и он – преко немачке територије, попут лидера меншевика Јулијуса Мартова). Бољшевичка партија је у том тренутку трећа по утицају, али компактна, дисциплинована, програмски усаглашена и са јаким вођством прекаљених илегалаца – до октобра ће десет пута повећати своју бројност и снагу.
Иако бегунац, Лењин је и пре Револуције био запажен и светски познати интелектуалац, са снажним утицајем на раднички покрет и све социјалистичке снаге у Европи. На почетку рата јасно је поручио свим радницима Европе да оружјем капиталиста – империјалистички рат окрену у своју корист и изведу револуцију. Његово дело, писано за време рата, ”Империјализам као последњи стадијум капитализма” је био бестселер и једна од најчитанијих књига свих времена.
Силе Антанте нису одобриле прелазак Лењина преко њихове територије, па је он био присиљен, да преко својих другова, швајцарских и немачких социјалиста, а највише Фрица Платена, замоли немачку владу за пролаз до Шведске. Међутим, Немцима је био итекако познат Лењинов рад и залагање за обуставу империјалистичког рата, а бесни што им је Фебруарском револуцијом пропао покушај избацивања Русије из игре, прихватају предлог. Интерес Немачке империје и бољшевика, анархиста и пацифиста је био подударан, то је нередак случај у политичкој историји, али околност која ће као тамна сенка пратити Лењина и Руску револуцију. Сви његови противници су га оптуживали да је немачки агент и плаћеник, а такве оцене, које немају апсолутно никаквог основа у материјалним доказима, али и каснијем току ствари – одржавају се и до данас.
Мистерија блиндираног воза
Најомиљенији део десничарских фантазија о 1917. је чувени запечаћени воз којим је Владимир Иљич Уљанов наводно испоручен из егзила у Швајцарској директно у Петроград (или боље рећи – директно на власт) са све вагоном крцатим кајзеровим маркама и златом.
Прво треба рећи да превоз Лењина преко Немачке није била никаква тајна операција. Он је кренуо из Цириха 9. априла редовном линијом до Немачке. На испраћај је дошло много левичарских симпатизера који су са овацијама испратили руске дисиденте, али нашла се и група незадовољника која их је чашћавала погрдим речима. На немачкој граници у Готмадингену, путници су прешли у блинидрани вагон у којем су се налазили наоружани немачки војници. Њихова дужност је била да спрече путнике да напусте воз и да сиђу негде у Немачкој.
Зашто тај ритуал, зашто блиндирање вагона? Једноставно – зато што је и Немачка била у предреволуционарном врењу. Немачка власт се параноично бојала да Лењин може да сиђе на немачку територију и користећи одличне везе са немачким социјалистима, да изазове нереде и револуцију (Лењин је по очевој линији био руског, племићког порекла, а по мајчиној шведског и немачког).
Воз је преко Франкфурта и Берлина, дошао до Сасница где су се путници укрцали на редовну трајектну линију до Трелеборга у Шведској, а затим редовном возном линијом (дакле, обичним, јавним ”ћиром”) преко Стокхолма и Финске стигли у Петроград. Наравно, оне силне, немачке златне полуге и џакове са маркама, Лењин је вешто потрпао по џеповима тако да их нико никада није видео.
У Финску станицу у Петрограду дочекан је уз звуке “Марсељезе” уз велики број окупљених радника, морнара и сељака, а свуда су се вијориле црвене заставе. Лењин је том приликом одржао историјски говор : “Пиратски империјалистички рат је почетак грађанског рата широм Европе… Светска социјалистичка револуција је већ на обзору… Немачка кључа… Сваког би дана европски капитализам могао да се сруши… Морнари, другови, морамо се борити за социјалистичку револуцију, борити се док пролетеријат не оствари пуну победу. Живела светска социјалистичка револуција!”
Период између фебруара и октобра
Руска револуција није никакав изненадни преват или пуч, како нам папагајски понављају данашњи ”стручњаци” и идеолози у служби олигархије, већ мукотрпан процес и грозничава борба за утицај над побуњеним, гладним и очајним народом. ”Русија је за два месеца проживела оно што би проживела за две деценије у некој мирној и дремљивој епохи” (Лењин).
Прву привремену владу формирају либерали (тзв. кадети) и социјалисти (тзв. есери), а на њено чело је постављен либерал – кнез Лавов. То је влада састављена парламентарном већином из Думе, али која је изабрана пре рата по веома лошем царистичком закону (посредни, тростепено изабрани депутати) и који није обезбеђивао никакав легитимитет.
Привремена влада је одмах започела реформе, рад на новом уставу и устројству државе, управе и војске; дозвољене су политичке слободе и слобода изражавања; Николај је ухапшен, црква одвојена од државе. Међутим, као снага блиска силама Антанте, есери и кадети нису могли да испуне основни захтев народа – мир са Немачком. Револуција је, нормално, додатно ослабила државу и војску, питање несташица није решено, глад је немилосрдна, незадовољство је расло. Раднички, сељачки и војнички совјети се формирају широм земље и постају најважнија политичка снага, са живим политичким организмом и легитимитетом. У њима посредно доминирају есери, бољшевици и меншевици.
После неуспеха јулске офанзиве и расула руске војске, избијају нови нереди радника, морнара и војника у Петрограду. Захтеви демонтраната су једоставни : хлеба и мира! Иако су бољшевици сматрали да је акција преурањена и да треба бојкотовати протесте, они су окривљени као организатори. Керенски, председник друге привремене владе (есер) је повукао војску са фронта ради гушења побуне. Почели су масовни прогони бољшевика, а лично Керенски, је издао налог за хапшење Лењина, Зиновјева, Камењева, Лунчарског и других лидера, а врши припреме и на забрани свих совјета. Лењин уточиште тражи у Финској из које ће се тајно вратити тек у октобру.
Царистички генерали и реакција су одушевљени. Главнокомандујући руске војске генерал Корнилов предлаже Керенском да се озваничи војна диктатура у Петрограду, али пошто овај тражи своје услове за тај план, генерали припремају свргавање владе и крајем августа покрећу војску на престоницу (тзв. побуна Корнилова). Привремена влада је присиљена да поново наоружа раднике и Црвену гарду. Међутим, железничари су одбили да превезу трупе, објашњавали су војницима шта се дешава, тако да се побуњеничка армија распала и пре него што је дошла у Петроград. Корнилов је ухапшен, на његово место Керенски је поставио самог себе и формирао нову владу са 5 чланова (директоријат) која постепено губи све полуге власти.
Бољшевици су поново у офанзиви. 31. августа по први пут је један предлог бољшевика добио већину у петроградском совјету. У ”Декларацији о власти” се тражи избацивање кадета из владе, проглашење републике, укидање великих поседа, радничка контрола над фабрикама и национализација најважнијих индустријских сектора, неодложни преговори о демократском миру, укидање смртне казне. Ухапшени бољшевици се пуштају из затвора, а 15. септембра освајају већину у петроградском совјету, најзначајнијем револуционарном органу у земљи. Керенски тражи да се све наоружане формације распусте, али нема никога да спроведе то наређење.
Истовремено у унутрашњости земље бесни сељачки устанак (рурално становништво чини 80% Русије). Неорганизовано сељаштво, борећи се са неимаштином и глађу, почиње самовољно да присваја земљу велепоседника – настаје хаос, паљевине, пљачке и убиства, горе замкови спахија…
Бољшевичка партија сматра да више нема времена за чекање, преговарања и резолуције – народ мора неко да поведе, куцнуо је час за преузимање власти. Припреме су почеле, Лењин се 7. октобра илегално враћа из Финске. Све је спремно за велико финале.
први део : http://narodni-front.org.rs/lazi-i-zablude-o-crvenom-oktobru-prvi-deo/
Саша Филиповић, Народни фронт