Дејан Томић: ВЕК ПРИСАЈЕДИЊЕЊА – КОНАЧНО ОСЛОБОЂЕЊЕ (други део)
Прошао је читав век од када су северне крајеви наше земље Бачка, Банат и Срем након векова под туђинском влашћу Беча присаједињени матици и од када су мнофи народи стекли своје дуго чекано ослобођење. Читав век од када су по први пут сви крајеви севера и југа у јединственој држави по вољи народа. Тај век је обележио, нажалост, и накрвавији сукоб у историји човечанства Други светски крај који је показао да и поред најгорих репресија народни сан и столетну тежњу нико не може уништити. Век за нама је век великих победа али и огромних жртви.
Пожаревачким миром 1718. обновљена је Србија као краљевина, али под патронатом Беча. Тада је Србија обухватала Шумадију, Мачву и Браничево и имала свега двадесет хиљада становника. Огормне жртве у борби са Отоманима су готово опустеле Србију. Долази до првих одлазака али долазака народа, муслимански народи се исељавају а Срби из провинција под , још увек, отоманском управом се досељавају. Након 1718. у Срему, Банату и Бачкој готово да није било више муслиманских народа, сви су се иселили. Плодно тло равнице је било саткано од крви. Неколико година раније 1701. избио је Ракоцијев устанак, ког је подигао Ференц II Ракоци, у време Ратова за шпанско наслеђе, када је двор Хабзбурговаца био пред падом. Међутим Ракоцијев устанак је био и национални устанак који је супротставио Мађаре и Србе, једну су хтели апсолутну доминацију и власт у Угарској, други право на слободу. Као и 1167. Срби и Мађари улазе у међусобне сукобе, овај сукоб је оканчан 1708. поразом Ракоција од уједињење аустријске војске.
Након свих ратова пусту равницу је требало опелменити и оплодити. Долази до првих долазака народа, углавном сиромаха, којима је обећавана плодна и богата земља. Уместо полодног тла затекли су блато, које су морали победити, затекли су земљу уништену од ратова и устанака. Многи народи долаза као радна снага на угарским феудима, у добу када је феудална држава по бечком двору била једнакост просперитета. Велика сеоба Срба догодила се 1690. када су Срби из Старе Србије кренули ка спасењу у непрегледне равнице. Њих је предводио патријарх Арсеније III Чарнојевић након аутријског повлачање пред ударима падишахове војске. Ћесар Леополд II је дозовлио насељавање Срба од Суботице до Будима и обећао црквено-културну аутонмији. Након пада Србије 1739. долази до Друге сеобе Срба од страха од освете и читлучења, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакбента повео је Србе из тадашње Србије ка Аустрији. Последица ове сеобе је пада броја становника и нестанак десетина села, многа места су обрасла у коров и постала шуме, те су због тога области назване Шумадија.
Прве породица досељника Словака долазе 1745. на подручје данашњег Бачког Петровца, они су били махом из јужних крајева данашње Словачке. Поред Словака долазе и Русини из Закарпатја, данашња Украјина, и насељавају се у почетку ка групе мањих породица око Куле у Бачкој. Тек 1751. долази до веће колонизација коју је водила гркокатоличка црква. Јевреји масовно долазе у Срем, Бачку и Банат након посебног указа Марије Терезије, новог ћесара Аустрије, која им дозвољава настањивање градова али уз плаћање посебних пореза. Роми су долази у северне крајеве и током XIV века, а због тадањег готово номадског начина живота било је тешко утвдити да ли ће трајније остати у равници. Нажалост многи угарски и српски великаши, након њих и отомански окупаотри нису имали разумевања за њихову кулутру. За поједине српске владаре били су „фараонски народ“ за угарске „Азијети“ а Отомани „неверници“. Марија Терезија је покушала да потпуно промени ромску културу, ставрајући нову, али у томе није успела. Румуни долазе у низијске пределе Баната након 1744. али су и вековима пре тога Румуни живели по разним пределима Баната а посотјала су места и код Тисе и Бегеја. Међутим након Банатског устанка 1594. они се повлаче ка Олтенији и Трансилванији. Након 1756. долази до стравичне одлуке бечког двора под указом Марије Терезије наређено је исељавање Румуна из многих предела Баната, њихова села и варошице биће предати другом народу – Немцима.
Долазак Немаца у Срем, Банат и Бачку почиње те 1756. када Немци и Бадем-Витемберга, Швапске и Саксоније, када немчки дођоши бивају привилеговани у односу на остале народе. Бечки довор ставра нове феудалне господара од Немаца који добијају бесплатну земљу, куће и привилегију у трговини, данас би написали монопол. Развија се ново лице Срема, Баната и Бачке нова различитост која је и дан данас присутна, као сазвеђе свих народа и конфесија које овде у миру живе. Међутим за време владавине бечког двора постојала је и повлашћена конфесија и један повлашћен и народ и још један са појединим привилегијама. Период доласка Немаца у наши равницу је облежила и сеоба Срба у праволсавну Русију. Ти догађаји су описани у књиеном делу Црњанског „Сеобе“. Тада долази до крајње срамног односа Руса према Србима када већ друга генерација Срба у Новој Србији, данашња Украјина, бива асимилована у Руса а трећа чак и мења своја српска имена у руска.
Највећу помоћ Српској револуцији 1804-1815. који су водили Црни Ђорђе 1804. до бега 1813. и велики књаз Милош Обреновић 1815. стизала је са севера. Срби у тадањој „јужној“ Угарској су свесрдно помогали у обнови матице и обнови српске државности. Топови, муниција, одећа, храна и просвета крећу са севера у помоћ браћи и сестрама у ослобођеној Србији. Грандиозна Велика школа у Београду је само један вид кулутрно-просветне помоћи у обнови наше матице. Након сурове одмазде 1813. када оотманске хорде уништавају слободарски покрет, многи Срби из Србије спасење проналазе у равницама и ту отпочињу свој нови живот. Након обнове Србије 1815. којој је претходио победоносан устанак, препород се наставља. Србија креће ка својој слободи и независности „натенане“.
Револуционарна 1848. се одомаћила у нашим северним крајевима када је куцнуо час да Срби у ткз. „јужној“ Угарској коначно могу да остваре свој народни препород и слободу и присаједине се малодј Књажевини Србији. Угарска побуна против бечког довра била је и побуна против равноправности свих народа у равници, тада је прокламовано да је Уграска земља уграској народа а да остали морају да се подчине Будиму и Пешти. Страх од мађаризације и унијаћења довео је засревања оправдане жеље српског народа за слободом. Маја 1848. у митрополијским Сремским Карловцима одржана је слободарска и демократска Скупштина, која ће бити запамћена као Мајска скупштина. Циљеви прокламовани том Скупштином довешће и до успостављања Српске Војводине.
Српска Војводина је маја 1848. формирана као праведан одговор на великодржавну политику Угарске коју је персонификовао Лајош Кошут која није признавала Србима своју посебност нити право на аутономију. Угарска није дозволила аутономију Српске Војводине! Први војвода изабран је деморкатском одлуком Скупштином, а он је био пуковникСтеван Шупљикац, док је за патријаха српског изабран је карловачки митрополит Јосиф Рајачић. Народ је дочекао одржавање Скупштине као велики чиин народног ослобођења, тробојке су се поносно вијориле а поједини грађани су правили чак и тадашње кокарде са натписом „Шупљикац“. Одлуке Скупштине су затевале пуну аутономију Српске Војводине, коју су Будим и Пешта одбили, и савез са Румунима који ће своју Скупштину одржати у Алба Јулији крајем године. Српска Војводина се развијала али се морала и бранити и осветничке великодржавне политике Угарске и Лајоша Кошутија. Угарске трупе су отпочели и протеривње Срба из Будима, Пеште и Сентандреје, паљење српске имовине и цркава по централној Угарској. Када су пристизали добровољци из Србије, присизали из протерани Срби из централне Угарске. Угари су овај велики догађај прогласили побуном а аутономију Срба „будалаштином“ из Беча и Београда.
Народна војска је формирана али није могла да одбрани Српску Војводину од осветничких угарских хорди. Српска Војводина се простирала од Осека (Осијек) до Темишвара од Сегедина до Земуна. Српска делегација је помоћ од угарским убица затражила у Бечу код цара Фрање Јосифа II он је одбио идеју о аутономији и слободи као „великосрпски пројекат“ из Београда и Србије. Отпочео је удар угарске војске на Србобран који се китио називом „српски Гиблатар“. Иако је бан Јелачић договор узајамну помоћ Троједнеог краљевства Српској Војводине није послатио нити једног једниног војника нити било какву помоћ. Петар Петровић Његош је са Цетиња послао поруку да ће Црна Гора ако устреба устати као камен и пробити отоманске линије и кренути да брани Српску Војводину од Угара.
Поражена Српска Војводина је натерала многе у сеобу у Србију, тако су Срби из Српске Војводине прелазили у Србију исто онако како су Срби из Србије прелазили у равници када је Србија бивала поражена. Међутим због помоћ у гушењу угарске побуне бечки двор је сковао једну нову територију – Војводство Србија и Тамишки Банат. Тиме су Срби из равнице и Срби са југа имали своју Србију, једна је била војводство а друга књажевина. Седиште аутонимије било је у Темишвара а територија је била тако исцртана да су огромни делови Срема, Баната и Бачке са српском већином било одвојени од аутонимија а у новој аутономији су већину чинили Немци. Међутим чак и ова окрњена аутономија са готово мизерним овлашћењима била је превелики терет за великоугарску политику те је 1860. она укинута а Срем, Банат и Бачка претворени у колонију Будима и Пеште. Оточео је нови процес мађаризација, када су српска имена насилно замњивана у мађарска.
Светозар Милетић је био младић када је створена Српска Војводина и њено укидање 1860. није могао да заборавио. Оточео је борбу за обједињење Срба и стварање услова за обнову народне свести и самоопредељења. Већ 1861. постаје градоначеник Новог Сада који током његове управе постаје седиште Матице српске и добија назив „српска Атина“. Након сурове нагодбе Аустрије и Угарске он говори: „Наш највећи непријатељ није Аустрија већ Угарска, која хоће да наш народ уништи“. Основао је најзначајнији слободарски лист „Застава“ који ће круцијално утицати на одбрану српског народа од присилне мађаризације. Основао је прву српску политичку организацију у ћитавој ћесарској империји – Српска народна слободоумна странка. Као борац за народна права био је главни непријатељ за великоугарско-феудалну клику која га је на 1876. брутално напала. Пијани угарски полицјаци су пребили Светозара Милетића а затим на монтираном процесу без права одбране осудили га на 6 година због „антидржавне политике и великосрпске пропаганде у Угарској“. Последице тог зликовачког чина биће јако обелење највољенијег градоначелника Новог Сада. Однос према Светозару Милетићу био је однос Угарске према Србима, жеља да их затворе и да их униште.
Након Милетића вођење странке и слободарску идеју преузима Јаков Јаша Томић, који се венчао са ћерком Светозара Милетића, Милицом. Јаша и Милица постаће синоними за српску слободарску свест под суровом угарском окупацијом. Збго тамновања Светозара Милетића, српски народ је Аустро-Угарској назвао „вештицом“ и „тамницом народа“. Жртва једног човека била је персонификација за жртву целог једног народа који је патио у туђинском окупацији и феудалној тиранији Беча и Будимпешта за коју су словенски народи били непријатељи. Аусто-Угарска је била држава само два народа Немаца и Мађара а нису чинили свега 40% становника а словенски народи са 52% били су њихови сужњи робови. Међутим незавношћу Румуније , Србије и Црне Горе 1878. долази до велике наде словенских народа. Многи Чеси и Словаци долазе у Србију и јавно говоре о тлачењу под угарским оловом. Борба против труле имеприје постаје борба за ословођење свих словнеских народа.
Тамница народа Аустро-Угарска је 1878. окупирала а 1908. анектирала покрајине Босну и Херцеговину. Након тога је током Балканских ратова хушкала Бугарску против Грчке и Србије. Бечки двор је исценирао атентанску позадину догађаја из Сарајева 28. јуна 1914. када је без икаквих доказао оптужио Србију за тај догађај. Уследио је Први светски рат, највећа кланица коју је човечаснство до тада видело, а коју неће видети преко 10 милиона људи, који су платили наскљупљу цену тог рата. Тај рат је довео до агресије тамнице народа Аустро-Угарске на малу Србију и малену Црну Гору. Током Церске битке многи Срби у туђинској бечкој армади су поскидали плаву окупаторску униформу и придружили се српској војсци у борби против агресора. Међутим зла коб је 1915. довела до Бугарској удара и берлинко-бечко-будимпештанска армада је окупирала Србију. Терор је владао у Србији који је довео до смрти преко 1 милиона људи. Глад и болест били су синоними тих туморних година робовања. Срби у равници су пљачани и затварани. Многи Срби су из Срема, Баната и Бачке кренули ка Крфу да се придруже српској војсци. Биле су то мрачне године чекања и неизмерних нади.
Куцнуо је нови час, било је време за коначно ослобођење! У зору 15. септембра 1918. отпочело је пробијање Солунског фронта за свега 45 јуначка српска војска је потукла и поразила Бугаре који капитулирају 29. септмебра и ослободила поробљену Србију. Првог дана новембра ослобођена је престоница, Београд. Био је историјски час, час који је чак цео миленијом да се крене ка северу ка коначном ослобођењу. Поражена и потучена ћесарова војска дала се у свеопшту бежанију, завладао је хаос у душманском Бечу, њихова имеприја њихова тамница у којој су држали Словена је коначно уништена. Многи војнци бацају плаву униформу и ћесарову заставу тамо где у припада – у блато. Завршен је мучан хиљадугодишњи процес распадања заостале феудалне државе коју је неправда и злоба одржавала. Наступио је час ослобођења и присаједињења.
Трупе војводе Живојина Мишића 3. новембра 1918. прелзе код Великог Градишта у Банат, отпочело је коначно ослобођење. Наредних дана преко Саве и Дунава ослободиоце крећу путевима поражене Аусто-Угарске. Сузе радости сливале су се потоцима дуго чекане реке среће и мора слобода народима Бачке, Баната и Срема који су са тробојкама и цвећем дочекали ослободиоце. Немци су покушали да осујете ове градниозни тренутак прављењем вештачке „Банатске републике“ са њиховом доминцијом. Јаша Томић је записао да су Немци изгледа преспавали рат нису свесни да су коначно поражени. Вештачку творевину створену само за Немце коју је осмислио Ото Рот (ратни шпекулант и зеленаш) срушили су Срби и Румуни који нису хтели да живе у још једном туђинској креацији ствреној по мери Немаца и одвојени од својих матица Србије и Румуније.
Оточео је општи демократски покрет, по први пут су сви били раноправни, по први пут нису сањали слободу већ су је и добили. Оточеле су припреме за присаједињење Србији. Велика народна скупштина је била демокртаска институција свих народа а њену легалност су потврдили грађани. Остварено је опште демократско право гласа, који је по први пут уведено јер у заосталној феудалној „К унд К-а“ бирчко право је имало 5% становника. Сада многи по први пут могу да бирају и да буду бирани. Срби, Словаци, Румуни, Буњевци, Шокци, Русине и други су демократски бирали своје представнике, своје посланике за Велику народну скупштину. Управо тада поражена Угарска изводи ткз. реорганизацију своје имеприје и нуди кантоне. Било је касно. Народни снови више нису зависили од својевољних феудалаца из Будимпеште. Многи угарски политичари су покушавали да подмите. Карољи Михаља нуди да територији Бачке, Баната,Барање и Срема остану као административна целина у оквиру ткз. Совјетске републике Мађарске.Она је формирана не због идеологије или великих жеља већ као фасада којом би преко ткз. „равноправности“ опстали заостала Велика Угарска и великоугарски државни пројекат који је коначно пропао. Многима су нуђење бенефиције а некима и палате, што чуди како угарски комунисти борци за пролетеријат нуди палате, које су руски комунисти спалили. Њихово одбијање било је одраз достојанства и слободарских тежњи народа. Тада је Карољи понуду дао и Словацима. Тада настаје и чувена реченица: „Џабе нам нуде Векерле и Карољи министарске портфеље, нема више Словака који би га примио из руке Мађара“.
Слободарска и демократски изабрана Скупштина у Руми је 24. новембра у 12 часова једногласно изгласала безусловно и потпуно присаједињење Срема од Вуковара до Земуна Краљевини Србији. Сутрадан у српкој Атини, Новом Саду, отпочиње Велика Народна Скупштина Срба, Буњеваца и других Словена у Банату, Бачкој и Барањи под председништвом Јакова Јаше Томића. Делегати из наших области са великог радошћу долазе у Нови Сад како би из народног срца у хартију пренели дуго чекани сан – присаједињење Србији. По први пут у Европи право гласа и учешће у изборима имале су жене. Највећи историјски искорак и доказ пуне равноправности и жеље за слободом била је Велика Народна Скупштина. Милица Томић, Мара Малагурски, Анастасија Манојловић, Марија Јовановић, Олга Станковић, Катица Рајчић и Манда Сударевић – прве народне посланице у нашој и европској историји. Буњевачки првак свештеник Блашко Рајић тада говори: „ Овај рат је завршен. Немачка и Аустрија и њихова империја су поражени. А ми? Ми смо победили! Ми смо заједно са нашом браћом Србима са одушевљењем дочекали коначно ослобођење!“
Велика Народна Скупштина 25. новмебра имала је 757 демократских и слободно изабраних представника, међу њима је било 578 Срба, 84 Буњеваца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар. Равноправност и заједништво је понуђењно и пораженим Немцима који су имали своје деморкатски изабране представника на Скупштине. Предлоге дневног реда и резолуције читао је Јаков Јаша Томић. Он је казао: „Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу, не само нама, немо и свим несловенским народима. Наш пут у Југославију води преко Београда. Ми не можемо ући у Југославију уколико пре тога тамо нисмо ушли спојени са Србијом и Црном Гором. Без Србије и без Црне Горе, ми немамо Југославију!“ Томић је нагласио да је Србија наша кошуља а Југославија наш капут, и да нико не облачи капут пре кошуље и да без кошуље се капут не носи. Уз велико одушевљење изгласано је – ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ БАЧКЕ, БАРАЊЕ И БАНАТА КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ. Донета је одлука о формирању Народне Скупштине и Народне управе, и одлука о помоћи браћи у ратом опустошеној Србији. Гарантована су потпуна равноправност Немацима и Мађарима са другим народима и општа амнестија за та два народа. Такође су утврђени чанови Народне управе. Јаков Јаша Томић је закључио: „Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.“ Током новембра створена је слободарска држава Чеха и Словака – Чехолсовачка, Пољаци су остварили своју сан и државу Пољску, Румуни су 1. децембра у Алба Јулији присајединили Трансилванији, Буковину, Бесарабију, Темишварски Банат матици Румунији. Истог дана је извршено и уједињење Јужних Словена у Краљевство Срба, Хрвата и Словенца, односно у Југославију.
Одлукама Велике Народне Скупштине у Руми 24. и Новом Саду 25. новембра Срем, Бачка, Барања и Банат су вољом народа, исказаној на демократским изборима, присајединили Србији. Та одлука је једном на кратак период покушана да се оспори, током нацистичко-хортивејско-усташке окупације 1941-1944. током најкрвавијег сукоба у историји човенчанства Другог светског рата. Народна борба је успела да сломи тај лешинарски пакт и да своју земљу ослободи од окупатора и његових саучесника, који су сами напустили нашу непокрону слободарску равницу, а нашим народима донели мир и слободу. Одлуке Велике Народне Скупштине су одлуке донете након више векова под окупцијом Цариграда, Беча и Будимпеште одлуке којима су народи проговорили и остварили своју дуго чекану слободу, присаједињење и коначно ослобођење.
ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт
СВИМ ГРАЂАНИМА И НАРОДИМА СРЕМА, БАНАТА И БАЧКЕ СРЕЋНИ ДАНИ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА!