БЕСМРТНИ ПУКОВНИК
Историјски говор Муамера ел Гадафија (1942. – 2011.) и пророчанска порука радницима и народима света поводом Првог маја 1982. године, у времену када је капитализам још имао форму ”државе благостања” :
“Данас славимо Први мај, Међународни дан радника – али прави ‘дан радника’ биће онај када се сви радници света ослободе робовласништва и када постану партнери, а не запослени који раде за плате. То ће бити Међународни дан радничког ослобођења и заиста ће заслужити да буде слављен широм света.
Какво значење ова прослава данас има, када се радници у сваком делу света и даље морају покоравати платама које контролишу њихове животе и њихове слободе? Да ли особа заиста може имати слободу ако је присиљена робовати неком другоме? Да ли постоји икакав смисао у животу човека, ако су све његове материјалне и есенцијалне потребе, дневна и месечна примања, па и живот његове деце – у рукама неког другог?
Слобода човека не може бити комплетна све док он није еманципован од свих облика израбљивања и притиска, без обзира из којих праваца исти долазили. Слобода може наступити тек онда када је појединац у потпуној контроли над свим својим потребама, јер никада неће моћи бити слободан све док је барем једна од тих потреба у рукама неког другога.
Права револуција укида све форме израбљивања на којима су израбљивачка друштва изграђена, укључујући и либијско друштво у овом тренутку. Основе експлоатације које либијском становнику данас ускраћују слободу морају бити уништене.
Браћо… Револуција није војни удар, нити преузимање политичких функција од једне скупине како бисте их предали другој. Права револуција напада бастион експлоатације и уништава га, то је права Револуција. Револуција проказује репресију по питању контроле средстава производње, као и непоштене односе између људи – револуција уништава те односе, само то је права Револуција.
Сваки покрет промене који само преузима фотеље моћи од друге скупине, разбацује се са слоганима и оставља корен израбљивања у друштву нетакнут – то је фашистички пуч, покрет ограничене сврхе, покрет без повесног утицаја на живот људи.
Свугде човек жуди за слободом и спреман је умрети за слободу. Кроз целу историју, људи се боре за слободу како би могли живети у срећи. Јер да би човек био срећан, пре свега мора бити слободан. Човек се мора борити против оних који га поробљавају – мора бити слободан у животу, слободан да једе што жели, да се облачи како жели, слободан да живи како жели… то је слободан човек који живи у срећи.
Широм света имамо реформске и површне покушаје да се задовоље радници, да им се да понешто партиципације у управљању или власништву, да им се даје део профита или да им се повећавају минималне зараде. Сви ти покушаји су једна обична илузија и има за циљ преварити раднике.
Радници као управљачи
Свесна особа не прихвата ове лажне покушаје реформе и зна да ће исти покушаји завршити као потпуни неуспех. Радник не треба бити учесник у управљању, он мора бити управљач. Радници би требали да у потпуности преузму управљање.
Јер ако је најбоља позиција за радника у данашњем свету само учешће у управљању, покушајмо онда одредити ко је заправо управитељ. Управљач је онај који раднике израбљује и притом их израбљује на начин да им допушта да суделују у управљању. Једино радници могу бити управљачи, једино тако могу бити слободни.
Радници представљају огромну већину овог света и зато имају право на слободу и срећу. Ко каже да радници морају живети под израбљивањем заувек? Они морају постати управљачи – без икаквих партнера. Лажни режими данас глуме како су прогресивни зато јер радницима дају део профита, али од куда тај профит долази? Радници имају апсолутно право на сав профит јер профит је производ њихова тешког рада у процесу производње.
Давањем ових социјалних бенефиција, директно или индиректно, настоји се натерати раднике да забораве на чињеницу да сав профит припада њима и само њима. Радник је произвођач и право је произвођача да конзумира властити производ… али радници производе, а други конзумирају њихове производе, док радницима само остају остаци. Све док радници не преузму све елементе производње и све док сав профит не буде само у њиховим рукама, биће и даље израбљивани.
Овај позив на ослобађење радника целог света долази из Либије, прве светске Џамахирије. То би био прави дан ослобођења, када би и либијски радници постали управљачи, а не запослени за плате. То би био дан вредан историјске прославе…”
наставља се – Бесмртни пуковник, други део