Југословенски свемирски пројекат, моја породица у светској револуцији и још понешто

Пре пар дана сам о неким занимљивим стварима причао са родитељима и не знам како да почнем ово што пишем, а још мање како да завршим. Каже ћале да су на ХБО гледали филм “Хјустоне, имамо проблем” (нису га гледали од почетка). То је филм (словеначки) који се бави шпекулацијама о постојању југословенског свемирског програма, који је Тито наводно увалио Кенедију, када је тамо био у посети, непосредно пре него је овај убијен, а да би се касније испоставило да је програм лажан. Филм прати живот (измишљеног) научника Ивана Панића, који одлази у NASA-у и тамо ради на накнадним истраживањима, али тако да је званично, чак и за своју породицу у YU, он мртав. Но, цела се прича заснива, кажем, на шпекулацијама. Делимично има неких основа, делимично је измишљено. Тврди се да је та “превара”, разлог због кога је у СФРЈ из САД, у то неко време, убачена позамашна финансијска ињекција. На крају филма, Иван Панић се враћа у домовину (то је сада Србија, среће своју ћерку први пут, а прича се завршава у Кући цвећа). Поента је у томе што моји нису гледали филм од почетка, те самим тим нису укапирали да се он (делимично) заснива на шпекулацијама, али и још у нечему:
ја сам из “мешовитог” брака – отац ми је из партизанске (да не кажем комунистичке) породице, а мама из (умерено) “реакционарне”. То је имало утицај на одређене ствари, које мени постају јасније тамо негде око 1990-те, а тичу се тога да су они због “прошлости која их је пратила” на неки начин учинила мали shift у својим животима, те он никада није био члан партије, док она јесте. Оба нису имала никаквих проблема  у оном систему, али је остала до краја та “замена улога”. Ћале је док је трајала YU увек имао прилично презрив став и о држави и о систему, код кеве је то било супротно. Тек негде средином 90-тих, он је ваљда укапирао до чега је све довело, те ми је једном, не могу се сетити којим поводом, рекао: “Е мој синко, какву су државу разјебали, разбојници, примитивци..#$%.!”
И долазимо да повезаности свега са овим филмом, јер каже он мени “Погледај ти на интернету шта пише о том филму”, јер му је непојмљиво да је Броз толики “хохштаплер” био. (“Он је бре био луд, пуши кубанске цигаре у Белој кући, они се крсте и чуде…”)
Ја проњишим, видео да је све то нешто истина нешто фикција, кажем да је филм углавном измишљотина, он каже – јесте, сконтао сам. Питам ја: како? – каже да се у сну (!!) присетио да је тај Иван Панић из филма, (а игра га неки Божидар Смиљанић) у ствари глумац и да га је гледао у некој серији.
И тако, чисто ми је оставило утисак то како човеку у позним годинама, такве ствари испуњавају живот: стално неко преиспитивање – прошлости, животних ставова, свега…