Дејан Томић: Рат империја – “Балкан балканским народима” (трећи наставак)
Човечанство је током своје дуге и крававе прошлости, запамтило једну крваву и мучну реч, империја. Империје су настајале и нестајале у крви, сузама, очају и потпуном безнађу, нарочито оних који су били тек пуки сужњи радници својих господара. Доба великих империја обележиле су многе напредне идеје, како у уметности, тако и у науци. Нажалост, доба империја је обележило и трговање људима, претварање човека у роба, расне предрасуде, као и стварање сукоба између сличних народа по потреби империјалне власти. Доба империја су била доба честих ратова између различитих империјалних сила на узлети, и оних на издисају. Крај доба империја обележиће рат између империја, који је годинама тињао и отпочео агресијом. Међутим агресију није доживела једна империја већ једна мала земља, а та агресија ће пауковом мрежом довести човечанство у Велики рат, у Рат империја.
Балканско полуострво или Балкан, одувек је била круна за све империјалне силе човечанства, и подела те круне од Римске империје до данас је изазивала ратове и бескрајне недеће балканским становницима. Данас само три државе стоје на Балкану и Средњој Европи, Словенија и Хрватска, и Србија. Борба српских војника је допринела да Србија не остане само балканска држава већ да ка ослобођењем Срема, Баната и Бачке коракне у Средњу Европу. Тиме је омоћено да гесло „Балкан балканским народима“ постане гесло будућих борби за самоопредељењу у пораженим империјама. Међутим путовање до пораза империја било је дуго и мучно. Први наговештај да се империје урушавају збио се 1912. на Балкану.
Отоманска империја пркосила је свима, била је пред капијама Беча, затим у Београду, док је 1912. опстала јужно од Ивањице. Окупација Босне и Херцеговине, и стварање две провинцијалне власти у Сарајеву и Мостару, од стране Аустро-Уграске означило је почетак краја огромне падишахове империје. Договор балканских држава Србије, Грчке, Бугарске и Црне Горе, изненадило је многе. Тим договором је окончан период ситних сукоба и ограничености владајућих кругова балканских држава, од којих је користим имала само имеперијална политика великих сила. Зулум над хришћанима у отоманских провинцијама трајао је вековима, и то је натерало да се хришћани са својих домова са југа селе на север. Пропаст велике моћи Цариграда и Младотурска револуција су убрзале ратне припреме. Стање ни мира ни рата трајало је до октобра 1912. када је отпочело више векова чекано ослобођење Балкана од Цариграда.
Балкански савез се припремао за будуће ослобођење целог Балкана. Ново оружје је брзо куповано, а агитације о неопходном ослобођењу јужне браће била је свеприсутније. Међутим добране координације међу савезницима није било. Свако је имао детаљне припреме за себе. Планови и будуће мапе су се разликовало, али је један циљ био заједнички, протеривање отоманских трупа у Малу Азију, одакле су и дошле неколико векова раније. Коначни почетак операција био је 8. октобар 1912. када је отпочела офанзива на отоманске положаје. Прва је рат Цариграду објавила Црна Гора, тај догађај и војна дејства тог дана су означили крај отоманске моћи на Балкану. Отоманска империја рат је дочекала у завршним данима рата са младом Италијом, и са застарелом војном опремом, размишљањем и тактикама које нису биле умесне за ХХ век. Предходне буне и револуција су ослабили моћ отоманског оружја која је било без савезника у овом отпочетом рату.
Главни ударац савезничких трупа био је као линији која је била најближа отоманској престоници и симболу вековног ропства и заостајања, Цариграду. Линија код Адријанопоља била је прва офанзивна акција савезничких трупа, у којој је доминирала бугарска војска. Разбијањем ове линије довело је до хаотичног положаја Цариграда, пред којим су само Једрене стајале као препрека савезничких трупа. Стрми терени између грчких и отоманских линија погодовали су почетним оперцијама грчких копнених трупа. Поред удара на јужне бокове падишахових трупа, грчка морнарица је требала да изврши амфибијске нападе на егејска острва, а по плану неких атинских кругова и искрцавање у Малу Азију. Грчко напредовање подстакло је да се отомански гарнизон у Солону, без борби преда грчкој војсци. Тако је најважнија поморска лука северних обала Егеја заузета без борбе. Тадашње становништво града није имала хеленску већ словенску већину. Бугарске трупе су такође имале амбиција да заузму Солун, њихове експеционе трупе су ушле у северна предграђа дан након предаје града. Како је град стајао на мапама Атине и Софије, уутар њихових краљевина, отпочеле су трзавице међу савезницима. Тада је отпочела и опсада Једрена.
Српска војска и народ су ушли у рат са великим сном о ослобођењу јужне браће. Најважнији задаци српске команде били су ослобођење Старе Србије (Косово, Македонија, Метохија) и излазак Србије на обале Јадрана. Борбе су текле различитим интензитетом. Очекивања су била да је најважније упориште падишахове војске у Македонији. То предвиђање ће се касније и потврдити. Из правца Топлице српска војска готово без већих борби ослобађа Косовско Поморавље а затим и Приштину. Мали град са тада српском већином становника, дочекао је радосно улазак српских трупа у града. Огорчења је било највише код отоманске команде како због губитка Приштине тако и неупешних акцијама Аранаута (тадашњи назив за данашње Албанце). Отоманска команда је била ипак у мислима далеко иза реалности. Албанци су 1910. организовали прву а већ 1912. другу побуну против отоманске власти у овим крајевима. Највећа помоћ албанским побуњеницима тада је стизала из Београда и са Цетиња, који су побуњецима достављали оружје и мапе. Албанска побуна против Цариграда је била завршена месец дана пре Балканског рата. Њој је Цариград обећао Албанцима суштинску аутономија унутар Отоманске империје.
Велико одушевљење завладала је Србијом када се из пера Јаше Томиће прочитало у листовима „Политика“ и „Застава“ да је српска војска ослободила Косово Поље. Вековни симбол јарма под туђинском влашћу, место одакле је нестајала држава сада је било са српским барјаком у дубине те земље натопљење крвљу. Црногорска војска је кренула у ослобођење Рашке, затим Метохији и ка Скадру, који опеван у народом епу имаше велику симболику за слободарску Црну Гору. Борбе у правцу Рашке биле су потпомогнуте тадашњим комитама и тадашњим четницима, као и борцима добровољцима муслиманске вероисповести. Прво састајање две војске, две сестринске државе и две рођачке династије било је у Рашкој када су две трбојке заједно лепршале над некадашњим отоманским утврђењима. Даље напредовање ка Рашкој је забранио краљ који је наредио да се крене даље ка југу ка Пећи и Ђаковици. Пећка патријаршија била је огорман симбол за Србију и Црну Гору, тако да су две сестринске војске имале жељу да ослободе то место. Појављивање српских и црногорских трупа у Метохији, изазвало је проблем будућег разграничења. Линије нису тачно одређење. Тако су краљ Петар и краљ Никола нашли своје барјака један насупрот другом, ниједан није хтео да одустане од Метохије. Малу свађу у породици је прекратио Петроград који је саветовао да крећу ка југу, а линије након победе да у миру исцртају.
Кумановско поље делило је српску и отоманску војску. Једнима је то била капија за даље ослобођење, другима капија одбране империје. Користећи извиђачки вод, српска војска је утвдила приближно кретање отоманске армије. Две армије су се ускоро у налету сусреле, уз помоћ трубних знакова и снажне срчаности и решености, српска војска је пробила отоманску линију. Ова грандиозна победа плаћена скупоценом крвљу натерала је отоманске трупе на тактичко повлачење ка Скопљу, Велесу и Прилепу. Убрзо је Скопље, накадашњи царски град, било ослобођењо. Док су трупе кретала ка новим борбама код Прилепа, краљ Петар, престолонаследник Александар и председник српске Владе Никола Пашић, возом, долазе у Скопље. Док су боравили у граду, и у куртуазним разговорима, српски војници су страховито гинули по македонским пољима и бреговима. Борба за Прилеп била је и борба за дух Марка Краљевића коме овај град и тврђава беху дом. Цена је скупоцено плаћена са више хиљада избачених из строја са обе стране. Последња битка српске војске на македонском фронту била је у Битољу. Град је имао преко 60,000 становника и био један од центара отоманског утицаја. Отомански командант Зеки-паша решио је да у том делу фронта сломи српске, а затим се окрене и ка грчким снагама. Међутим продор српских снага је био подржан и са напредовањем грчких снага које су и виду потковице сломиле дефанзивно деловање Зеки-паше.
Албанска операција била је једна од најважнијих за српску Врховну команду, и представљала је велику непознаницу. Детаљаног познавања терена није било, мапе понекад нису биле поуздане. Опасадом Скадра црногорска војска је ушла у завршницу својих операција. Српска команда наређују да војска из Метохије крене ка Љешу будућој српској јадранској луци. Команда је пожуривала изнурене војника ка дугом и непредвидивом маршу. Албански побуњеници били су у чуди како је српска војска напредовала ка Елбасану. Главне отоманске трупе за одбрану овог дела фронта биле су послате ка Македонији, и биле затворене у Скадру. Напредовање је довело до највећег циља за српску владу, мора. Крајем те 1912. српска застава се завијорила изнад Јадрана. Ово је посебно изиритирало Аустро-Уграску која је решила да помогне Цариграду да оконча рат. Падом Једрене и Скадра завршена су и последње наде Цариграда. Пад Скадра нико није планирао, јер су и Руси били против. Међутим јуначке црногорске трупе су ставиле и крсташ барјак и тробојку на стару тврђаву.
Разговори вођени у империјалној метрополи Лондону 1913. били су мучни понајвише за Србију. Предлози будућих мапа остављали су Србију без изласка на јадранске обале, и приморавали је на мучно и жалосно повлачење. Стварањем независне државе Албаније још више је закомпликована картографија балканских држава. Ослобођени Скадар је морао бити предат новој Албанији, која је исказивала и максималистичке захтеве по питању Призрена и Пећи, у Србији и Црној Гори. Мучни разговори су потресали бугарску делегацију која је остала без обећане Крива Паланка-Охрид линије у подели Македоније. Притом је грчка страна одбијала да измени линије око Халкидикија.
Резигнирана новом мапом, Бугарска је тражила савезника за задовољење њених „оправданих“ тежњи. Подршка је стигла из Дунавске монархије из центра валцера, из Беча. Ћесарска дипломатија је пружала гаранције бугарској страни да ће у случају неповољног исхода, Беч али и Берлин, стати на страну Софије. Незадовољство које је било очигледно у Бугарској је плашило Србију и Грчку, које су отпочеле превентивну дипломатску игру. Оне су послале представнике за будуће савезништво са Цариградом, коме је обећано да ће линија Енос-Мидија бити померена ка Родопима. Разговори су текли и са Румунијом, која се није мешала у балканске спорове, њој је обећана Добруџа. Истовремено су из Петрограда слати емисари да Балкански савез спасу. Међутим било је прекасно.
Крајем јуна 1913. распао се Балкански савез, био је то почетак Другог балканског рата. Средиште овог сукоба била је подела стратешки важне области Македоније, управо су ту вођење најтеже битке овог рата. Српска и бугарска војска су у децембру 1912. заједно опседале Једрене и заједно прилагале велике жртве за капију пред Цариградом. Пола године касније заједно су пуцали, али једни у друге. Бугарска је отпочела офанзивно деловање ка Крајини у правцу Неготини, и преко узвисина ка Нишу. Сукоби у Македонији у пределу Брегалнице били су најкрвавији. Решеност и храброст српских војника задивила је и њихове бугарске опоненете. Словенске армије јуришале су једна ка другој уз плес који се играо у Бечу. Бугарску је изененадила офанзива отоманске војске која је много лакше него српско-бугарске снаге заузела Једрене. Тиме је направљења гранична линија која и дан данас постоји.
Румунија је испунила свој договор са Србијоми Грчкој, и кренула ка Доруџи. Њене снаге су без потешкоћа заузели ту област, а у Букурешту су се чули гласови да је време да се пређе Дунав. Српска војска је била заузела Кулу у Бугарској, док су Румуни планирали заузеће суседног Видина. Управо тада из Софије стижу позиви за мир. Међутим румунска дипломатија није хтела да мир са Софијом буде билетералан већ мултилатералан. Румунија је предложила конференцију о миру, што је Софија прихватила. Тада се стање на фронту негативно одразило на војску цара Фердинанда од Бугарске која је губила од српско-грчко-црногорских контраофанзивних дејстава посебно по котама у Македонији. План дела српске Врховне команде био је да се крене ка Софији. Међутим дипломатија је преузела улогу.
Турска и румунска војска су највише жртви имали не од бугарског оружја већ од болести колере. Кланица у Македоније где су десетине хиљада српских, бугарских, грчких и црногорских војника били избачени из строја додатно је затамњена и опаком болешћу. Изгедало је да је болест убрзала разговоре о миру који су отпочели јула 1913. у румунској престоници Букурешту. Цариградска делегације није учестововала на преговорима јер је то била жеља осталих зараћених страна, али и великих сила које су кренули ка барокним преговрачким дворанама.
Проблем је представљала линија у Македонији, која је мучним разговорима и претњама великих сила била коначно утврђена а која је Бугарској дала Струмица са среским подручјем. Србија је задржала остатак македонске територије које је од Цариграда ослободила, а Грчка је задржала цео Халкидики, и важну луку Солун. Румунија је задржала Добруџу а Цариград је повратио Једрене. Линија између Србије,Црне Горе и Грчке са једне и Албаније са друге стране требала се утврдити посебним договорима. Након потписивања мира 31. јула отпочеле су повремене чарке на неутрвђеним границама са новом Албанијом.
Главни савезник српске војске била је тада бежична телеграфска апаратура, коју Бугарска није имала. Преко те справе српска обавештајна служба је ноншалантно прислушкивала договоре и команде бугарских снага. Иако је то трајало кратко, то је натерало да Бугарска по први пут уведе шифре и да промену читаву стратегију преношења наређења из команде ка пољским трупама. Поред тога у Бугарској се јављало и огорчење и бес. Бес се јављао и у Аустро-Угарској која због противљења Берлина није помогла Бугарској. Огорчење је расло и у наредној 1914. када ће маневри у једном босанском граду означитит почетак новог превирања. „Европски рат“ отпочеће са свега неколико хитаца а донеће милијарде других.
СЛЕДЕЋИ НАСТАВАК:
„ЕВРОПСКИ РАТ“
ДЕЈАН ТОМИЋ
НАРОДНИ ФРОНТ
