Dejan Tomić: Rat imperija – “Balkan balkanskim narodima” (treći nastavak)

Čovečanstvo je tokom svoje duge i kravave prošlosti, zapamtilo jednu krvavu i mučnu reč, imperija. Imperije su nastajale i nestajale u krvi, suzama, očaju i potpunom beznađu, naročito onih koji su bili tek puki sužnji radnici svojih gospodara. Doba velikih imperija obeležile su mnoge napredne ideje, kako u umetnosti, tako i u nauci. Nažalost, doba imperija je obeležilo i trgovanje ljudima, pretvaranje čoveka u roba, rasne predrasude, kao i stvaranje sukoba između sličnih naroda po potrebi imperijalne vlasti. Doba imperija su bila doba čestih ratova između različitih imperijalnih sila na uzleti, i onih na izdisaju. Kraj doba imperija obeležiće rat između imperija, koji je godinama tinjao i otpočeo agresijom. Međutim agresiju nije doživela jedna imperija već jedna mala zemlja, a ta agresija će paukovom mrežom dovesti čovečanstvo u Veliki rat, u Rat imperija.

Balkansko poluostrvo ili Balkan, oduvek je bila kruna za sve imperijalne sile čovečanstva, i podela te krune od Rimske imperije do danas je izazivala ratove i beskrajne nedeće balkanskim stanovnicima. Danas samo tri države stoje na Balkanu i Srednjoj Evropi, Slovenija i Hrvatska, i Srbija. Borba srpskih vojnika je doprinela da Srbija ne ostane samo balkanska država već da ka oslobođenjem Srema, Banata i Bačke korakne u Srednju Evropu. Time je omoćeno da geslo „Balkan balkanskim narodima“ postane geslo budućih borbi za samoopredeljenju u poraženim imperijama. Međutim putovanje do poraza imperija bilo je dugo i mučno. Prvi nagoveštaj da se imperije urušavaju zbio se 1912. na Balkanu.
Otomanska imperija prkosila je svima, bila je pred kapijama Beča, zatim u Beogradu, dok je 1912. opstala južno od Ivanjice. Okupacija Bosne i Hercegovine, i stvaranje dve provincijalne vlasti u Sarajevu i Mostaru, od strane Austro-Ugraske označilo je početak kraja ogromne padišahove imperije. Dogovor balkanskih država Srbije, Grčke, Bugarske i Crne Gore, iznenadilo je mnoge. Tim dogovorom je okončan period sitnih sukoba i ograničenosti vladajućih krugova balkanskih država, od kojih je koristim imala samo imeperijalna politika velikih sila. Zulum nad hrišćanima u otomanskih provincijama trajao je vekovima, i to je nateralo da se hrišćani sa svojih domova sa juga sele na sever. Propast velike moći Carigrada i Mladoturska revolucija su ubrzale ratne pripreme. Stanje ni mira ni rata trajalo je do oktobra 1912. kada je otpočelo više vekova čekano oslobođenje Balkana od Carigrada.

Balkanski savez se pripremao za buduće oslobođenje celog Balkana. Novo oružje je brzo kupovano, a agitacije o neophodnom oslobođenju južne braće bila je sveprisutnije. Međutim dobrane koordinacije među saveznicima nije bilo. Svako je imao detaljne pripreme za sebe. Planovi i buduće mape su se razlikovalo, ali je jedan cilj bio zajednički, proterivanje otomanskih trupa u Malu Aziju, odakle su i došle nekoliko vekova ranije. Konačni početak operacija bio je 8. oktobar 1912. kada je otpočela ofanziva na otomanske položaje. Prva je rat Carigradu objavila Crna Gora, taj događaj i vojna dejstva tog dana su označili kraj otomanske moći na Balkanu. Otomanska imperija rat je dočekala u završnim danima rata sa mladom Italijom, i sa zastarelom vojnom opremom, razmišljanjem i taktikama koje nisu bile umesne za HH vek. Predhodne bune i revolucija su oslabili moć otomanskog oružja koja je bilo bez saveznika u ovom otpočetom ratu.
Glavni udarac savezničkih trupa bio je kao liniji koja je bila najbliža otomanskoj prestonici i simbolu vekovnog ropstva i zaostajanja, Carigradu. Linija kod Adrijanopolja bila je prva ofanzivna akcija savezničkih trupa, u kojoj je dominirala bugarska vojska. Razbijanjem ove linije dovelo je do haotičnog položaja Carigrada, pred kojim su samo Jedrene stajale kao prepreka savezničkih trupa. Strmi tereni između grčkih i otomanskih linija pogodovali su početnim opercijama grčkih kopnenih trupa. Pored udara na južne bokove padišahovih trupa, grčka mornarica je trebala da izvrši amfibijske napade na egejska ostrva, a po planu nekih atinskih krugova i iskrcavanje u Malu Aziju. Grčko napredovanje podstaklo je da se otomanski garnizon u Solonu, bez borbi preda grčkoj vojsci. Tako je najvažnija pomorska luka severnih obala Egeja zauzeta bez borbe. Tadašnje stanovništvo grada nije imala helensku već slovensku većinu. Bugarske trupe su takođe imale ambicija da zauzmu Solun, njihove ekspecione trupe su ušle u severna predgrađa dan nakon predaje grada. Kako je grad stajao na mapama Atine i Sofije, uutar njihovih kraljevina, otpočele su trzavice među saveznicima. Tada je otpočela i opsada Jedrena.

Srpska vojska i narod su ušli u rat sa velikim snom o oslobođenju južne braće. Najvažniji zadaci srpske komande bili su oslobođenje Stare Srbije (Kosovo, Makedonija, Metohija) i izlazak Srbije na obale Jadrana. Borbe su tekle različitim intenzitetom. Očekivanja su bila da je najvažnije uporište padišahove vojske u Makedoniji. To predviđanje će se kasnije i potvrditi. Iz pravca Toplice srpska vojska gotovo bez većih borbi oslobađa Kosovsko Pomoravlje a zatim i Prištinu. Mali grad sa tada srpskom većinom stanovnika, dočekao je radosno ulazak srpskih trupa u grada. Ogorčenja je bilo najviše kod otomanske komande kako zbog gubitka Prištine tako i neupešnih akcijama Aranauta (tadašnji naziv za današnje Albance). Otomanska komanda je bila ipak u mislima daleko iza realnosti. Albanci su 1910. organizovali prvu a već 1912. drugu pobunu protiv otomanske vlasti u ovim krajevima. Najveća pomoć albanskim pobunjenicima tada je stizala iz Beograda i sa Cetinja, koji su pobunjecima dostavljali oružje i mape. Albanska pobuna protiv Carigrada je bila završena mesec dana pre Balkanskog rata. Njoj je Carigrad obećao Albancima suštinsku autonomija unutar Otomanske imperije.
Veliko oduševljenje zavladala je Srbijom kada se iz pera Jaše Tomiće pročitalo u listovima „Politika“ i „Zastava“ da je srpska vojska oslobodila Kosovo Polje. Vekovni simbol jarma pod tuđinskom vlašću, mesto odakle je nestajala država sada je bilo sa srpskim barjakom u dubine te zemlje natopljenje krvlju. Crnogorska vojska je krenula u oslobođenje Raške, zatim Metohiji i ka Skadru, koji opevan u narodom epu imaše veliku simboliku za slobodarsku Crnu Goru. Borbe u pravcu Raške bile su potpomognute tadašnjim komitama i tadašnjim četnicima, kao i borcima dobrovoljcima muslimanske veroispovesti. Prvo sastajanje dve vojske, dve sestrinske države i dve rođačke dinastije bilo je u Raškoj kada su dve trbojke zajedno lepršale nad nekadašnjim otomanskim utvrđenjima. Dalje napredovanje ka Raškoj je zabranio kralj koji je naredio da se krene dalje ka jugu ka Peći i Đakovici. Pećka patrijaršija bila je ogorman simbol za Srbiju i Crnu Goru, tako da su dve sestrinske vojske imale želju da oslobode to mesto. Pojavljivanje srpskih i crnogorskih trupa u Metohiji, izazvalo je problem budućeg razgraničenja. Linije nisu tačno određenje. Tako su kralj Petar i kralj Nikola našli svoje barjaka jedan nasuprot drugom, nijedan nije hteo da odustane od Metohije. Malu svađu u porodici je prekratio Petrograd koji je savetovao da kreću ka jugu, a linije nakon pobede da u miru iscrtaju.

Kumanovsko polje delilo je srpsku i otomansku vojsku. Jednima je to bila kapija za dalje oslobođenje, drugima kapija odbrane imperije. Koristeći izviđački vod, srpska vojska je utvdila približno kretanje otomanske armije. Dve armije su se uskoro u naletu susrele, uz pomoć trubnih znakova i snažne srčanosti i rešenosti, srpska vojska je probila otomansku liniju. Ova grandiozna pobeda plaćena skupocenom krvlju naterala je otomanske trupe na taktičko povlačenje ka Skoplju, Velesu i Prilepu. Ubrzo je Skoplje, nakadašnji carski grad, bilo oslobođenjo. Dok su trupe kretala ka novim borbama kod Prilepa, kralj Petar, prestolonaslednik Aleksandar i predsednik srpske Vlade Nikola Pašić, vozom, dolaze u Skoplje. Dok su boravili u gradu, i u kurtuaznim razgovorima, srpski vojnici su strahovito ginuli po makedonskim poljima i bregovima. Borba za Prilep bila je i borba za duh Marka Kraljevića kome ovaj grad i tvrđava behu dom. Cena je skupoceno plaćena sa više hiljada izbačenih iz stroja sa obe strane. Poslednja bitka srpske vojske na makedonskom frontu bila je u Bitolju. Grad je imao preko 60,000 stanovnika i bio jedan od centara otomanskog uticaja. Otomanski komandant Zeki-paša rešio je da u tom delu fronta slomi srpske, a zatim se okrene i ka grčkim snagama. Međutim prodor srpskih snaga je bio podržan i sa napredovanjem grčkih snaga koje su i vidu potkovice slomile defanzivno delovanje Zeki-paše.
Albanska operacija bila je jedna od najvažnijih za srpsku Vrhovnu komandu, i predstavljala je veliku nepoznanicu. Detaljanog poznavanja terena nije bilo, mape ponekad nisu bile pouzdane. Opasadom Skadra crnogorska vojska je ušla u završnicu svojih operacija. Srpska komanda naređuju da vojska iz Metohije krene ka Lješu budućoj srpskoj jadranskoj luci. Komanda je požurivala iznurene vojnika ka dugom i nepredvidivom maršu. Albanski pobunjenici bili su u čudi kako je srpska vojska napredovala ka Elbasanu. Glavne otomanske trupe za odbranu ovog dela fronta bile su poslate ka Makedoniji, i bile zatvorene u Skadru. Napredovanje je dovelo do najvećeg cilja za srpsku vladu, mora. Krajem te 1912. srpska zastava se zavijorila iznad Jadrana. Ovo je posebno iziritiralo Austro-Ugrasku koja je rešila da pomogne Carigradu da okonča rat. Padom Jedrene i Skadra završena su i poslednje nade Carigrada. Pad Skadra niko nije planirao, jer su i Rusi bili protiv. Međutim junačke crnogorske trupe su stavile i krstaš barjak i trobojku na staru tvrđavu.

Razgovori vođeni u imperijalnoj metropoli Londonu 1913. bili su mučni ponajviše za Srbiju. Predlozi budućih mapa ostavljali su Srbiju bez izlaska na jadranske obale, i primoravali je na mučno i žalosno povlačenje. Stvaranjem nezavisne države Albanije još više je zakomplikovana kartografija balkanskih država. Oslobođeni Skadar je morao biti predat novoj Albaniji, koja je iskazivala i maksimalističke zahteve po pitanju Prizrena i Peći, u Srbiji i Crnoj Gori. Mučni razgovori su potresali bugarsku delegaciju koja je ostala bez obećane Kriva Palanka-Ohrid linije u podeli Makedonije. Pritom je grčka strana odbijala da izmeni linije oko Halkidikija.
Rezignirana novom mapom, Bugarska je tražila saveznika za zadovoljenje njenih „opravdanih“ težnji. Podrška je stigla iz Dunavske monarhije iz centra valcera, iz Beča. Ćesarska diplomatija je pružala garancije bugarskoj strani da će u slučaju nepovoljnog ishoda, Beč ali i Berlin, stati na stranu Sofije. Nezadovoljstvo koje je bilo očigledno u Bugarskoj je plašilo Srbiju i Grčku, koje su otpočele preventivnu diplomatsku igru. One su poslale predstavnike za buduće savezništvo sa Carigradom, kome je obećano da će linija Enos-Midija biti pomerena ka Rodopima. Razgovori su tekli i sa Rumunijom, koja se nije mešala u balkanske sporove, njoj je obećana Dobrudža. Istovremeno su iz Petrograda slati emisari da Balkanski savez spasu. Međutim bilo je prekasno.
Krajem juna 1913. raspao se Balkanski savez, bio je to početak Drugog balkanskog rata. Središte ovog sukoba bila je podela strateški važne oblasti Makedonije, upravo su tu vođenje najteže bitke ovog rata. Srpska i bugarska vojska su u decembru 1912. zajedno opsedale Jedrene i zajedno prilagale velike žrtve za kapiju pred Carigradom. Pola godine kasnije zajedno su pucali, ali jedni u druge. Bugarska je otpočela ofanzivno delovanje ka Krajini u pravcu Negotini, i preko uzvisina ka Nišu. Sukobi u Makedoniji u predelu Bregalnice bili su najkrvaviji. Rešenost i hrabrost srpskih vojnika zadivila je i njihove bugarske oponenete. Slovenske armije jurišale su jedna ka drugoj uz ples koji se igrao u Beču. Bugarsku je izenenadila ofanziva otomanske vojske koja je mnogo lakše nego srpsko-bugarske snage zauzela Jedrene. Time je napravljenja granična linija koja i dan danas postoji.

Rumunija je ispunila svoj dogovor sa Srbijomi Grčkoj, i krenula ka Dorudži. Njene snage su bez poteškoća zauzeli tu oblast, a u Bukureštu su se čuli glasovi da je vreme da se pređe Dunav. Srpska vojska je bila zauzela Kulu u Bugarskoj, dok su Rumuni planirali zauzeće susednog Vidina. Upravo tada iz Sofije stižu pozivi za mir. Međutim rumunska diplomatija nije htela da mir sa Sofijom bude bileteralan već multilateralan. Rumunija je predložila konferenciju o miru, što je Sofija prihvatila. Tada se stanje na frontu negativno odrazilo na vojsku cara Ferdinanda od Bugarske koja je gubila od srpsko-grčko-crnogorskih kontraofanzivnih dejstava posebno po kotama u Makedoniji. Plan dela srpske Vrhovne komande bio je da se krene ka Sofiji. Međutim diplomatija je preuzela ulogu.
Turska i rumunska vojska su najviše žrtvi imali ne od bugarskog oružja već od bolesti kolere. Klanica u Makedonije gde su desetine hiljada srpskih, bugarskih, grčkih i crnogorskih vojnika bili izbačeni iz stroja dodatno je zatamnjena i opakom bolešću. Izgedalo je da je bolest ubrzala razgovore o miru koji su otpočeli jula 1913. u rumunskoj prestonici Bukureštu. Carigradska delegacije nije učestovovala na pregovorima jer je to bila želja ostalih zaraćenih strana, ali i velikih sila koje su krenuli ka baroknim pregovračkim dvoranama.
Problem je predstavljala linija u Makedoniji, koja je mučnim razgovorima i pretnjama velikih sila bila konačno utvrđena a koja je Bugarskoj dala Strumica sa sreskim područjem. Srbija je zadržala ostatak makedonske teritorije koje je od Carigrada oslobodila, a Grčka je zadržala ceo Halkidiki, i važnu luku Solun. Rumunija je zadržala Dobrudžu a Carigrad je povratio Jedrene. Linija između Srbije,Crne Gore i Grčke sa jedne i Albanije sa druge strane trebala se utvrditi posebnim dogovorima. Nakon potpisivanja mira 31. jula otpočele su povremene čarke na neutrvđenim granicama sa novom Albanijom.

Glavni saveznik srpske vojske bila je tada bežična telegrafska aparatura, koju Bugarska nije imala. Preko te sprave srpska obaveštajna služba je nonšalantno prisluškivala dogovore i komande bugarskih snaga. Iako je to trajalo kratko, to je nateralo da Bugarska po prvi put uvede šifre i da promenu čitavu strategiju prenošenja naređenja iz komande ka poljskim trupama. Pored toga u Bugarskoj se javljalo i ogorčenje i bes. Bes se javljao i u Austro-Ugarskoj koja zbog protivljenja Berlina nije pomogla Bugarskoj. Ogorčenje je raslo i u narednoj 1914. kada će manevri u jednom bosanskom gradu označitit početak novog previranja. „Evropski rat“ otpočeće sa svega nekoliko hitaca a doneće milijarde drugih.

SLEDEĆI NASTAVAK:
„EVROPSKI RAT“

DEJAN TOMIĆ
NARODNI FRONT