Београдски избори – чији су, у ствари, апстиненти?
Прошле године Вучић је као заједнички кандидат СНС и СПС добио 403 хиљада гласова (у Београду). Ове године – СНС 370 хиљада, а СПС 51 хиљаду, што ће рећи заједно сада за 18 хиљада више него прошле године.
Вероватно су неки СПС-овци пре годину дана искулирали заокруживање великог вође, заокружили неког другог или остали код куће. Све у свему, власт се сада добро организовала и извукла максимум.
Шта међутим рећи за опозицију? Буквално су сви подбацили – Ђилас је добио 120 хиљада мање него Јанковић и Јеремић 2017. заједно (!!), а обојица га сада подржали. 170 хиљада гласова, односно нешто преко 20% , остало је “испод црте” – дато је листама које нису прешле цензус. Од тога, бар 90 хиљада је отишло листама које су децидно против власти (на страну какве су то све опције и ко све ту седи). Зар то не говори о прилично дилетантском “расипању ресурса”?
Бели је доживео највећи пад – са 115.000 на 19.000. Ту се поставља питање где је јуче било тих 96 хиљада разлике? Претпостављам да већина није изашла (таман је у недељу изашло око 100 хиљада људи мање). Што ће рећи да он прошле године није одвлачио гласаче опозиције, како су постојале неке теорије. Није ни ове, али зато што се потпуно издувао, што је посебна тема.
Још један доказ да опозиција мора да схвати да апстиненти нису по defaultu њихови гласачи, који су лењи, па неће да гласају. Та теорија је потпуно идиотска. (чак и ако се узме у обзир да је један део прошлогодишњих, пре свега Јанковићевих гласача, вероватно такође у недељу остао код куће – ради се о апситинентима који то прошле године нису били, значи опозиција их је изгубила.)