АЛЕКСАНДАР ГУБАШ : ПОСТИЗБОРНА ИЗЈАВА
Но да би сва та шарена братија забележила неки значајнији успех у будућности, сви они ће морати, хтели-не хтели, било им то идеолошки блиско или не, да се оперативно структуришу као праве странке. Или макар као неки озбиљни активистички покрети у прошлости. И притом се уопште не зезам кад као домаће примере добре праксе имам на уму СКОЈ и Народно-ослободилачки покрет. Јер ми смо сада земља под унутрашњом окупацијом, а СКОЈ И НОП су у таквим околностима јебено добро радили свој посао, како у организовању отпора, тако и у успостављању инфраструктуре и комуникацији с локалним становништвом.
Недељу 4. марта 2018. провео сам као контролор на бирачком месту бр. 30 у ОШ “Јован Цвијић” на Карабурми. Требало је да будем контролор у име Иницијативе Не давимо Београд, на бирачком месту бр. 41 на Карабурми, али ми ГИК није дао одобрење зато што ме је већ пре тога ДС пријавио као свог контролора, по инерцији са ранијих избора где сам учествовао као контролор у име Нове странке. Разне ствари које су се дешавале пре ових избора, сам дан избора и изборни резултати подстакнули су ме да изнесем неке личне утиске и закључке о ономе што се дешавало:
УТИСАК БР. 1 – ПОТПУНИ СЛОМ ОПОЗИЦИОНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ И КОМУНИКАЦИЈЕ
На мом бирачком месту било је неких можда 5-6 контролора које сам доживљавао као опозиционе, а на сваког од нас долазило је по 2-3 оних који су ту били у име разних владајућих и њима гравитирајућих листа. Од тих пар колико-толико опозиционих, једино смо једна жена из Нове странке и ја били ту све време (ја сам изашао само на 15 мин да гласам и одем у пекару, а она двапут на цигару и WЦ), док су ови остали дошли ујутро на прозивку, изблејали једно сат-два па онда отишли кућама и вратили се тек увече за бројање гласова и да оставе број рачуна за уплату хонорара. Та жена и ја смо били формално са исте листе (што нисмо знали док се нисмо срели), па смо могли да се мењамо по сменама, али смо одустали од тога кад смо схватили да смо већи део дана били ЈЕДИНО ДВОЈЕ људи из опозиције који седе на бирачком месту. Страхота и срамота.
Листа коју сам формално заступао, дакле ДС:
– није ме консултовала око ангажмана,
– тек у суботу увече, десетак сати пре почетка избора, јавила ми је које сам уопште бирачко место,
– није ми јавила да сам убачен у стални састав бирачког одбора нити ко ми је заменик,
– никад ми није доставила решење о именовању у бирачки одбор,
– целу комуникацију са мном водила је аперсонално и свела ју је на три закаснеле смс поруке,
– нисам сигуран да ли су уопште добили резултате са тог бирачког места; ја им нисам слао ништа јер сам све слао Паткици, а она жена им је слала податке о излазности, али нисам видео да је на крају фоткала записник пре него што је отишла.
Паткица је ту много боље функционисала, мада је и ту било разних почетничких неспретности, али Паткица је први пут учествовала на изборима, а ДС баш и није. Целокупна традиционална опозиција показала се неспособном да окупи и мотивише контролоре чак и у Београду, на бирачким местима 10 мин од центра града (а колико чујем, ни у центру града). Ни сами контролори нису баш деловали ентузијастично по питању вере у листе које заступају, многи су остављали утисак као да су ту ето тако, да узму неку кинту и/или учине услугу некој блиској особи из неке странке која их је очајнички смарала да буду контролори. Опозиција више ни центар Београда не може да покрије контролорима и остало јој је једино да чека резултате из ГИК-а и посматрачких НВО.
УТИСАК БР. 2 – РАЗДВАЈАЊЕ ПАРАЛЕЛНИХ СВЕТОВА
Целог тог изборног дана имао сам врло цреепy осећај да сам окружен људима из једног другог, паралелног света, који јако добро функционише и чврсто држи у рукама цео друштвени систем и наше животе у њему, видели ми то или не. Укапирао сам да, не само Карабурмом, већ и целим Београдом и Србијом, заправо из позадине управља разграната мрежа средовечних мушкараца и локалних поглавица у шушкавим тренеркама и џемперима на закопчавање, тетки са ладним трајнама, нешколованих дркаџија и прикривених ратних злочинаца. Да се разумемо, нисам се ја нешто плашио као контролор, нико од њих није деловао посебно агресивно према нама јадним двома из опозиције, осим што је онај радикалски хвалисавац са босанског ратишта изазивао мучнину. Од стране режимских контролора осећао сам готово добронамерно сажаљење према нама као према неким изумирућим белим носорозима. Оно што ме је сморило јесте њихова игнорантска блаженост и супериорна самоувереност којом су зрачили, уз свест о томе да заправо имају пуно покриће за ту самоувереност. Јер они раде свој посао.
Од њихове организације можемо много да научимо: имали су више него довољан број контролора, доносили су својим људима сендвиче (добро, то им је сад већ заштитни знак, али јесте нешто што људи доживљавају као вођење рачуна о њима), њихови представници су (за разлику од опозиције) дисциплиновано седели на својим местима цео дан, имали су младе комесаре и оперативце који су обилазили бирачка места и снимали ситуацију и потребе, и промптно реаговали на њих. Опозицију нико није обилазио и није постојао никакав осећај припадања некој уређеној и организованој заједници која функционише.
А мислим да је решење управо у креирању паралелног света. Ја сам се поодавно искључио ментално из Вучићевог света и не пратим уопште његова јавна појављивања – као информација, довољно ми је само оно што Кесић на крају недеље пробере као греатест (с)хитс. Никако не разумем мазохистичку потребу људи да свакодневно грцају у згражавању над Вучићевим иступима, које прате с истом преданошћу с којом их он и производи. Брате, он је свет за себе, створио је паралелну реалност и паралелан систем који функционише као швајцарски сат (и бугарски воз), и шта ту сад вреди да се шокирамо, згражавамо и паралишемо свој живот затрованошћу свакодневним праћењем његовог баљезгања. Треба да створимо свој паралелни свет, поставимо га на функционалне, одрживе и оперативне основе, изградимо своју мрежу, одредимо себи задатке у оквиру те наше мреже и испуњавамо их самодисциплиновано и без освртања на напредњачки паралелни универзум. То се све може. Може се и без много пара.
УТИСАК БР. 3 – СМРТ СТРАНАКА И НОВИ ПАРТИЗАНИ
Међу опозицијом није преживела ниједна класична странка, а оне које су сада изгинуле вероватно никад више неће васкрснути. Од три опозиционе листе вредне помена, које су прешле цензус у разним општинама и деловима града (Ђилас, Шапић, Паткица), једна листа је шарена коалиција нових странака, покрета и појединаца, једна је персонална листа, а једна је герилски покрет. Традиционалних врста странака нема ниђе. Не знам колико је то добро само по себи, али може да буде занимљиво полазиште за изградњу неке другачије политичке и активистичке праксе унутар опозиције, поготово зато што је очигледно да ће нам ово бити окосница опозиције у годинама које долазе (уз ограду да то за Шапића и даље нисам сигуран).
Но да би сва та шарена братија забележила неки значајнији успех у будућности, сви они ће морати, хтели-не хтели, било им то идеолошки блиско или не, да се оперативно структуришу као праве странке. Или макар као неки озбиљни активистички покрети у прошлости. И притом се уопште не зезам кад као домаће примере добре праксе имам на уму СКОЈ и Народно-ослободилачки покрет. Јер ми смо сада земља под унутрашњом окупацијом, а СКОЈ И НОП су у таквим околностима јебено добро радили свој посао, како у организовању отпора, тако и у успостављању инфраструктуре и комуникацији с локалним становништвом.
УТИСАК БР. 4 – МЕЂУСОБНА НЕСАРАДЊА ОПОЗИЦИЈЕ
Никад се нисам слагао с тезом да је требало сви да се уједине у једну листу. Чак верујем да би то могло да буде и контрапродуктивно (врло поучан пример ДЈБ + Двери). Мислим да није проблем у броју колона, већ у њиховом међусобном односу. Уместо да усмере наступ према СНС-у, нападајући га свако из свог угла и у областима свог програмског интересовања, па да се само међусобно искоординирају у тим нападима на СНС, опозиционе колоне су све време трошиле енергију на пљувачину између себе и међусобно шутирање по цеваницама.
Међутим, џентлменски споразум о ненападању сам за себе не би био довољан. За ефикасну сарадњу различитих колона било би неопходно и да се успоставе јасни механизми те сарадње. Не само што је на бирачком месту требало да знам ко ми је заменик с моје сопствене листе, већ би – ако је заиста идеја да се сруши Вучић – било неопходно да унапред знам и ко је на том бирачком месту из осталих колона које се сматрају опозиционим. И да се унапред и на време тачно зна где је ко танак с контролорима, па да га ту покрију партнерске опозиционе листе.
Једино таквом врстом тесне оперативне сарадње може се поново изградити изгубљени ауторитет и кредибилитет опозиције. Једна од ствари на којима се то лепо може увежбати је заједничка бескомпромисна борба за измену изборних услова. Притом свакако мислим и на сређивање бирачких спискова. Никоме ко претендује да се сматра опозицијом нећу опростити да и даље толерише бирачки списак за Београд у који је уписано милион и 600 хиљада бирача.
УТИСАК БР. 5 – ВАСПИТАВАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ
Криво ми је што на ове изборе није изашло више људи који не воле садашњу власт, али са људске стране могу да разумем њихову резигнацију и дефетизам. Они за које би требало да гласамо верујући да ће донети промену нису у овој кампањи показали никакву мудрост, јасан план, ауторитет и озбиљност, као неопходне услове за стицање поверења. Скоро сви они су деловали као гуске у магли, а само неки као патке на сунцу. Но ако само седимо и кукамо како опозиција Вучићу курцу не вреди, не постижемо ништа. Опозиција неће сама да одрасте и да се васпита, јер факат су сувише неозбиљни за то. Зато треба ми да их присилимо на то, да их прозивамо, притискамо, контролишемо, спопадамо, опседамо, преслишавамо, да им стално дајемо фидбек на њихов рад – и уопште, да се активно поставимо не само према власти, већ и према онима од којих очекујемо да као политичари ураде оно што бисмо желели да се уради како би дошло до промена.
Политичар је занимање које не би требало да је толико на злу гласу. Није свако рођен да се бави управљачким пословима, балансира разне супротстављене друштвене интересе, плива у баруштини клијентелизма и људске прљавштине и притом још задржи некакву спремност да можда макар нешто уради. То заиста не може свако и треба поштовати људе који умеју то да раде. Проблем је у томе што су многи од њих, како на власти, тако и у опозицији, по природи таква врста личности да неће урадити ништа корисно без притиска. Па притиснимо их онда. Некадашња опозиција вучићевској Србији већ је једном била на власти и понашала се скандалозно, што нас је и довело довде. Та грешка више никад не сме да се понови. Борис Тадић више никад не сме да се понови, нити Ђилас сме да опет ради неке ствари којих га досад није баш било срамота. Ставимо ове остатке и заметке опозиције под лупу онако како то никад до сада нисмо радили и натерајмо их да слушају шта желимо да им кажемо.
Причврљимо опозицију жестоко, јер о нашој кожи се ради.
УТИСАК БР. 6 – ГЛАСАЊЕ ЈЕ ПРВИ КОРАК, АЛИ НЕДОВОЉАН
ОК, супер је што су неки људи ипак схватили да за почетак свакако треба изаћи на биралишта да би се било шта променило, уместо да седе код куће и ваде се на то да су сви исти, да се све унапред зна и да ионако то све неко други одлучује. Наравно да треба изаћи на гласање, али тиме се никако не исцрпљује списак ствари које може – и мора! – да учини свако коме је до некаквих промена.
Има једна ствар коју свако може да уради, која ништа не боли, притом и заради се нека сића, све то може да буде врло занимљиво искуство, изузетно је корисно за општи циљ и нема неког оправдања да се не уради, осим ако је човек баш екстремно интровертан. Мислим на контролу избора. То чак није ни неки губитак времена, јер да се не лажемо, ко од оних којима је стало до резултата избора ради било шта друго у току тог дана осим што прати ток избора? Не мора свако да буде спреман да лепи плакате под окриљем мрака или да прича са људима на штандовима, али свако може да буде контролор на изборима. Сваки војник промене требало би убудуће да се сам регрутује макар за контролу избора и молим лепо, ту нема никаквих изговора.
А јесте време за регрутацију. Стање је ратно.
Смрт фашизму – слобода народу!