Аурора : Грех Стефана Симића
Од када је света и века има и греха и грешника.
Грешници не иду у рај али грешити је, кажу људски. Деци се опрашта јер су деца.
Стефан Симић, осамнаестогодишњи дечак или човек је починио неопростив грех. Стефан је извршио самоубиство. Обесио се на обали реке Тисе због немаштине. Није видео излаз, није имао снаге да се бори јер није ни имао чиме да се бори. Са патњом, беспарицом и мраком у којем је живео се не иде у борбу. Кад се родиш у кући без струје, кад живиш у кући без струје, приче о светлости су увреда и понижење.
Можда је могао бити зато још бољи и истрајнији ученик, да постигне нешто у животу рећи ћете. Да дођеш у школу мораш платити карту за аутобус. Да је имао паре за аутобуску карту можда би данас био кувар.
Кажу да је био добар друг, тих и миран. Кажу да није крао, кажу да није отимао. Кажу да мајка није просила. Кажу да је Стефанов отац оставио све што је имао Цркви. Кажу да Црква није помогла Стефану да живи боље. Кажу да није Црква социјална установа забога! Кажу да самоубице ионако немају право на опело. Кажу да су на сахрани свирали тамбураши песму “Тихо ноћи”. Кажу да ни социјална установа није помогла Стефану. Кажу да се радница у социјалној установи изгаламила на мајку јер није уписан у Аду него у Бечеј.
Кажу да су те ствари јако важне.
Кажем да је Стефан Симић очи ове земље.
за Народни фронт – Аурора