Зашто вам толико смета тенк?

Пише : Владимир Потерјахин
У земљи која је колонија, трауму због постављања тенка испред спортског стадиона могу имати само робови који су заволели ланце више од слободе, вечити денацификатори и деконтаминатори сопственог народа, који где год је могуће подржавају непријатеље Отаџбине и аполитични “хуманисти” који се империјализму “супротстављају” “културом”, неспособни да схвате да му баш тиме служе.
Знате да постављање тенка испред спортских стадиона не представља инцидент, нити чин без преседана, јер се тенк налази и испред стадиона ЦСКА у Москви, а испред стадиона у Арсеналу топови. Знате и да је вест о тенку из Вуковара лаж хрватских медија. Знате да је реч о тенку Т-55 који су користиле многе армије широм света, укључујући ЈНА, ЈА, па и хрватску војску. Шта вам онда, када све то знате, толико смета? Шта то тако узнемирава ваша пацифистичка, добросуседска, космополитска и демократска срца? Да ли сте до те мере усвојили слику коју је непријатељска пропаганда створила о Србији да не можете да поднесете чак ни макету тенка инсталирану ради спортских забава? Да ли је ваш став о томе да Срби треба да се “суоче са властитом улогом у рату 90-их” толико неумољив да сте у стању да правите петицију за уклањање тенка, али и да ћутите на вест о томе да је у Книну претучено деветогодишње дете због тога што је гледало утакмицу Црвене звезде?
Ја сам одрастао уз један тенк. У Краљеву, граду у којем сам провео већи део детињства, деценијама је стајао тенк, у парку испред цркве, на улазу у градски центар. Стајао је тихо и ненаметљиво, окружен градским боровима. Нико се око њега није окупљао ради ратног пировања, никада се ниједна туча није десила у његовој близини. Деца су га волела, јер им је сведочио да су не тако давно, ту у граду живели људи који су ратовали за живот и слободу. Мало даље од тенка, у Пљакином шанцу, парку који гледа на реку, стајали су моћни топови. Из тих су цеви устаници сипали ватру на Турке, у тим херојским данима наше слободе.
После 5. октобра тенк је уклоњен. Том драгом споменику, том симболу наше антифашистичке муке и победе, није било места у држави која је изгубила и последње обрисе суверене републике. Заједно са тим тенком уништено је на стотине борбених тенкова. Истопљени су, исечени, заједно са “Невама” којима смо оборили F-117.
То није једини тенк који ми је обележио детињство. И сада се испуним бескрајним поносом када помислим на војску тенкова која је у марту, пре двадесет година, прошла поред моје породичне куће. Земља је дрхтала под њима, док су путовали на Косово, да бране домовину од западне империје.
У земљи која је колонија, трауму због постављања тенка испред спортског стадиона могу имати само робови који су заволели ланце више од слободе, вечити денацификатори и деконтаминатори сопственог народа, који где год је могуће подржавају непријатеље Отаџбине и аполитични “хуманисти” који се империјализму “супротстављају” “културом”, неспособни да схвате да му баш тиме служе.
Нека живи слободна и наоружана Србија.
Владимир Потерјахин, ФБ