Твртко Марас : Комунизам, и како је било тада (други дио)

Погледајмо мало што су, конкретно, комунисти нудили за образовање грађана, и како су приступали том задатку. Почнимо од млађе доби, школске дјеце у вишим разредима основне школе, у вријеме када се дјеца озбиљније сусрећу с природним знаностима и осталим елементима потребним да стекну правилан увид у свијет у којем се налазе.

Садржаји за дјецу

 Тадашњи часопис “Модра ласта” био је попуњен квалитетним и занимљивим садржајима. Велик дио броја из ожујка 1978. године посвећен је 8. марту, Дану жена. Насловница је украшена умјетничком илустрацијом, а на првој унутрашњој страни корица је пјесма с насловом “Мати”, ауторице Лакобиди Лили из Грчке. На идућој страници, текст под насловом “Равноправност жена једна је од најзначајнијих тековина социјалистичке револуције југославенских народа”, преноси мишљења људи који су највише допринијели равноправности жена, а завршава реченицама: “Задатак је друштва и друшвених организација да женама олакшају бреме које носе. Међутим, ни очеви, супрузи, браћа, синови и сурадници на послу не смију сметнути с ума да је стручак цвијећа једнога дана у години само симбол пажње према женама коју су им дужни исказивати свакога дана”.

На идућој двострукој страници угледне жене износе своја мишљења о осмом марту. Дара Јанековић, новинарка “Вјесника”, каже: “Бржи напредак и слобода у друштву не могу се остварити све дотле док се не постигне потпуна равноправност између мушкарца и жене. Ни у једном друштвеном уређењу, па чак ни у нашем, то још није постигнуто, јер се врло полако мијењају старе навике и традиције, и жена и женско дијете били су стољећима у подређеном положају. Доказ за то је и само слављење 8. марта – Дана жена, које је традиција још из доба Кларе Зеткин и свјетског покрета жена за добивање права гласа и једнаке плаће за једнак рад. Ми смо жене законски потпуно изједначили с мушкарцем, али у свакодневном животу, у навикама и односу према жени још има врло много традиционалистичких и патријархалних навика, које жену стављају у положај мање важног, подређеног бића. Мијењању тих навика морала би се посветити много већа пажња посебице у одгоју и образовању. И то од малена, од најраније доби, и код куће и у школи.”

Мирјана Боханец, оперна умјетница, у складу с тадашњим политичким плурализмом, износи другачији став о стању друштва: “Наше жене могу бити задовољне ступњем равноправности који су избориле. Прије свега мислим на њихово самостално привређивање, на однос према њима на радном мјесту, гдје су жене показале да могу постизати једнаке резултате као и мушкарци. Проблеми настају углавном због кућних послова, које још обављају искључиво жене, а помоћ мушкараца често изостаје. Зато већ у вртићима дјечаке и дјевојчице треба одгајати у потпуности равноправном духу”.

Пренијете су и изјаве Ивке Ивелић, педагогиње, Марте Томљеновић, спикерице РТВ Загреб, Вишње Чмарец, економистице, Милке Бабовић, уреднице редакције спортског програма ТВ Загреб (успут: прве жене, шефице једне спортске ТВ редакције на свијету!), Нивес Кавурић Куртовић, академске сликарице, Марије Кохн, казалишне и филмске умјетнице, Злате Коларић Кишур, књижевнице, Мирјане Бједов, кошаркашице.

Неколико страница даље је и репортажа о првој жени која је прелетјела Анде, Адрианне Боланд, чији је потхват утолико већи што је била и први пилот уопће, који је успио у том потхвату. Након тога, активно је пилотирала још пуних 20 година, да би 1974. била почасни гост прелијетања Анда у великом путничком авиону.

“Модра Ласта” предњачила је занимљивим образовним садржајима, а на задњим страницама била је украшена домаћим стриповима изврсног и духовитог Ивице Бедњанца, и радовима других домаћих аутора.

Данашња Модра Ласта изгледа сасвим другачије. Претрпана је рекламама и постерима америчких тинејџерских звијезда, око којих се, наравно, у другим медијима такођер доступним дјеци, вуку и наркоманске и криминалне афере. У броју од ожујка 2016. године, 8. марту посвећена је само једна шарена страница. Од цитата тим поводом, пренијете су изјаве од једне кратке реченице, и то пет изјава, три од жена и двије од мушкараца. НИ ЈЕДНА ИЗЈАВА није из домаћег извора, а све су неутралне у смислу самог празника, ни једна изјава се не тиче права жена. Својим се мишљењем јављају Eleanor Roosevelt, Margaret Thacher и Harriet Beecher Stowe, а од мушкараца Rudyard Kipling i Ville Valo, који поводом дана посвећеног равноправности изјављује само: “Жене су увијек прекрасне”. Уз статистику о стању у САД-у, гдје се говори да је 197 жена на Forbesovoj листи (што с радничком класом, ни с 99,99 посто жена нема никакве везе), налазе се сличице Angele Merkel и Hillary Clinton. Мислим да ту почиње бити јасна дубина индоктринације, и разина образовања која нам недостаје.

Какав је одговор данашњих лијевих, социјалистичких, комунистичких активиста? Готово никакав, изузмемо ли повике попут “Само јако”, и опћените изјаве да се “залажемо за равноправност, једнакост…”. Но наставимо с материјалима за грађане из доба СФРЈ.

Психологија радницима!

 Радничко образовање схваћано је озбиљно, па се за раднички универзитет у Издавачком предузећу “Рад” припремила књижица др. Борислава Стевановића с насловом “Развојни пут психологије”, да почнем са својом струком. У књижици малог формата, од тридесетак страница, радницима се излажу основни појмови и основне развојне перспективе психологије. Разумијевање ширег контекста психологије, од стране радника, схваћа се врло озбиљним и важним моментом друштвене стабилности.

Ево једног цитата : “Својим све већим окретањем ка стварном животу човека, психологија постаје све више применљива и корисна наука. Тиме што све више изучава и сазнаје услове његовог правилног или неправилног развоја, она мисли да ће моћи да предвиђа и да научно контролише тај развој и тиме помогне друштву.

У овом погледу психологија можда има исувише великих претензија. Али она је два или три пута у својој историји стварно имала тако великих успеха у области научног предвиђања и научне контроле да су многи у томе видели њену највећу афирмацију у пракси, иако после великих успеха обично долазе и понека разочарања. Први пут је психологија, испитивањем 1.700.000 регрута, помогла бржој организацији америчке армије у првом светском рату. Други пут је одмах после тог рата испитала четврт милиона деце, од њих одабрала хиљаду најдаровитије и пратила њихов животни пут све до скора (скоро четрдесет година). Трећи пут је за време другог светског рата испитано више од 10.000.000 војника америчке армије. Али овога пута на великом броју тих војника испитиване су не само способности него и један велики број и других личних особина. Може се рећи да су све научне методе психологије личности и социјалне психологије највише, и то масовно, испробане на тим војницима у другом светском рату. /термини психологије личности и социјалне психологије су у истој књижици прије објашњени, опаска Т. Марас/ Данас кад утакмица у техници и науци почиње све више да се заоштрава између две стране света, на једној од тих страна се све чешће чује апел упућен психологији да помогне у откривању научних талената.”

Комсомолска група: упуте за другове, из базе изабране да воде

 Још 1946. године, издавач “Млади Борац” из Београда издао је књижицу “Комсомолска група”. У њој се обрађује оно што нам данас највише недостаје: здрава доза колективизма у отуђеном и индивидуализираном друштву. Књижица је пријевод совјетског уџбеника за комсомолске руководитеље, насталог за вријеме рата. Тада су комсомолци, у првом реду, били ангажирани у осамсатном раду за потребе фронта. Књижица описује узроке проблема, сасвим животне и присутне и у данашњим подузећима, с једном основном разликом. Тада се као лијек за проблем прописивала узајамна, материјална и друштвена подршка. Није се сматрало да је сватко одговоран за све проблеме који га задесе, или да ће се све ријешити проналажењем бољег радног мјеста. Ево једног згодног одломка, точније 6. точке прилога под насловом “Подсетник комсомолског организатора групе”.

“Старање о материјално – животним потребама комсомолаца и омладине – то је твоја дужност. Не ограничавај се на састанке с омладином у радионици. Дознај где ко станује, обавезно посети сваког у дому или код куће. Пази на то да у дому, у коме живи омладина твоје бригаде, сектора или радионице, буде увек чисто и удобно, да омладина може да се добро одмори. Организуј у домовима предавање, читање одломака из књига, стварај дилетантске кружоке, помози да се организују омладинске вечери. Обрати пажњу на жалбе против рђавог рада заводске мензе, магазина, обавезно обавести о жалби комсомолског организатора, бригадира, старешину радионице.Са свом комсомолском истрајношћу ради на томе да се недостаци уклоне. Пази на то да појачану храну и првенство у снабдевању добијају они, који то заслужују својим радом.”

Постојале су и студије случаја, с поукама о подршци друговима који се не уклапају у групу. Ево једне студије случаја.

“… Како Зина користи састанак групе за васпитање појединих комсомолаца? Била је код њих, на пр., у групи нова комсомолка Шура Гридина. Шура је имала озбиљне недостатке у понашању. У радионици су се стално жалили на њено грубо опхођење с друговима. Зина је одлучила да постави на састанку (комсомолске) групе питање о понашању комсомолке Гридине. Као повод за овај састанак послужио је следећи случај. Једном је старија радница Марија Васиљевна прекорила Гридину зато што води много празних разговора за време рада. А Гридина јој је оштро одговорила и поред тога обратила се старијој жени са “ти”. Зина је позвала Марију Васиљевну на састанак групе. Заједно с њом су дошле и неке друге старије раднице. Зина је обавестила састанак да се Гридина не понаша онако као што то доликује комсомолки, и објаснила је да су комсомолци дужни да дају пример у поштовању старијих, у тачности и сталожености. Изнеле су своје мишљење и Марија Васиљевна и комсомолска Чувашова. Све комсомолке из групе изјавиле су да се због Гридине осећају криве пред Маријом Васиљевном.

После састанка Гридина је престала да брбља за време рада, али је ишла натмурена и готово ни с ким није разговарала. Зина је поразговарала с њом отворено, запитала је због чега је тако рђаво расположена, због чега је увек тако раздражљива. И Шура јој је испричала да има много брига код куће: да нема ни оца ни мајку, и да мора да се стара о младој сестрици. Зина Разумовић је опет сакупила групу на састанак, на коме се расправљало о питању: чиме и како да помогну Шури Гридиној. Позвали су старешину радионице. Шури је указана материјална помоћ. Осим тога комсомолци су набавили бон за текстил, а мајка једне девојке сашила јој је хаљину. Ова пажња и брижан однос од стране другова учинили су на Гридину неизгладив утисак. Није остало ни трага од њене раније раздражљивости и ћутљивости.”

Проф. др. Владимир Бакарић: озбиљне теме пред радничку класу

 Као врстан стручњак у економији, проф. др. Владимир Бакарић је још прије рата објављивао чланке и брошуре намијењене образовању радничке класе. У једној од њих је, примјерице, објашњавао радницима како се финанцијским манипулацијама, успркос повећању плаћа, смањује њихова куповна моћ и стандард, те угрожава егзистенција. Та је књижица писана доста питко и једноставно, ипак је револуција тек требала кренути. Када је револуција већ проведена, пред радничку су класу у мирнодопским увјетима стављени тежи задаци. Из књиге издане брзо иза рата, “Проблеми земљишне ренте у прелазној етапи”, издавача “Култура”, преносим дио с 15. странице, испод поднаслова “Земљишна рента као граница производње у пољопривреди”.

“Већ је из досада реченог јасно да се свако ново улагање капитала у нове земље судара са захтјевом земљишног власника за рентом. Због тога се његовог захтјева цијена производа мора попети више него што би морала уз само осигурање просјечне профитне стопе, па да би капиталист улагао свој капитал. У нашем илустративном примјеру, она мора износити 525 мтц умјесто 503,13 код земљишта најслабијег квалитета. Земљишно власништво овдје отежава, путем захтјева за ренту ново улагање капитала у ново земљиште.

И диференцијална рента се плаћа у облику закупнине, која је такођер уговорена на извјесно вријеме. Када то вријеме протекне, закупни се уговор мора изнова склапати. Ако за вријеме трајања закупног уговора закупник инвестира нови, додајни капитал за побољшање тла и учини ово плоднијим, он ће сам убрати и њему ће остати сав екстрапрофит, постигнут за вријеме трајања уговора повећаном плодношћу тла. Али – земља је побољшана. Код поновног склапања закупног уговора власник ће тражити овај екстрапрофит, тј. повисит ће закупнину. Закупац ће остати и даље на просјечном профиту, или ће морати закуп препустити другому (који ће се задовољити просјечним профитом). Све плодове његовог улагања капитала и труда бере дакле власник. Власник бере чак и камате његовог уложеног капитала припојеног земљи. Зато се развија борба између власника и закупника о дуљини закупног уговора. Закупник тражи што дуљи рок, а власник што краћи. Краткоћа закупног рока је такођер запрека за улагање додајног капитала и према томе запрека за развој пољопривреде.

Власништво се као запрека новом улагању капитала јавља и код диференцијалне ренте ИИ. Ради лакшег објашњавања вратит ћемо се к нашем примјеру. Претпоставит ћемо да се потражња за нашим пољопривредним производом повећала, и да се то повећање потражње намирује у цијелости с истог укупно обрађеног земљишта, али с новим улагањем капитала.”… и тако даље.

 Литература: вјеродостојна, вриједна и популарна

 Ови примјери литературе само су дио богатих архивских садржаја, које сваки заинтересирани грађанин може пронаћи у властитој, или колекцији књижница и антикваријата, на таванима пријатеља… Ево још неких примјера. Др. Марко Крстић је 1925. написао, а у Ваљеву одштампала штампарија Дим. А. Славуја, књигу “Просветна политика совјетске Русије”. Драгиша Поповић је 1976. код Делта прес издавачке куће објавио књигу “Сибир: чудо без чудеса”, из које су грађани могли сазнати о индустријализацији, друштву, климатским увјетима и богатствима Сибира. О Титовој биографији постојала су бројна издања, но преведена је и књига аутора Fitzroya Macleana, “Јосип Броз Тито”, за оно вријеме богато опремљена биографија, из непристраног западног извора, у тврдим корицама. Такве су се књиге трудбеницима поклањале за изузетна постигнућа на раду. Хрватски аутор Ивица Бедњанец је спојио своју велику вјештину и умјетничку снагу стрип цртача с повијесном причом о побуни у Пашкој ували.

Изврсно цртан стрип кроз напету радњу, занимљиве ликове и прегршт повијесних чињеница, помаже да се повијесна догађања науче на једноставан и лако памтљив начин.

 

За Народни фронт – Трвтко Марас