Srđan Radosavljević : Skriveni matriks – usađeni deo našeg uma
Kao klinac nisam bio vaspitavan od strane roditelja, bio sam stalno u barijeri iza njih i nisam voleo da često slušam svađe i raspravke, vaspitanje sam stekao po nekom svom razmišljanju u celokupnom sagledavanju drugih, divio sam se herojima koji su se borili za pravdu, humanost i ljubav – tako sam i spoznao ljude koji su u politici nešto dobro svima, koji su bili iskreni u svojoj borbi – Ernesto Čegevara, Mahmata Gandi, Muamer Gadafi, Fidel Kastro… od uvek sam osećao sve ovo dao suze za druge, spoznao njihov bol i spoznao krajnje rešenje za sve nas, krajnje rešenje koje daje opstanak svima nama, našoj zemlji pa nadalje – socijalizam.
Završio srednju školu upoznao ljude, počeo da radim, počeo da živim sam itd. i video bol i laž svih naših života o svim svetostima i svetlostima elitizma, spoznao ljude koji osećaju, koji se plaše svega ovoga, koji su u totalnoj neverici i u begu za obećane zemlje. Najviše sam video nevericu kod mladih ljudi poput mene – mojih vršnjaka.
Obično sam oduvek bio eksplicitno buntovan prema nepravdi, govorio sam na sav glas o dobrim idejama za sve nas, govorio sam o nečemu što je tabu tema danas a to je opstanak svih nas koji nije baziran na nikakvom socijološkom, ekonomskom, političkom smislu (jer svi znamo da je to jedna iluzija i izmišljotina) već samo postoji ona podela koju tvoj um može da rasudi – podela materijalnosti i podela osećanja.
Obično su ta osećanja vezana za mesto gde si rođen, jer svi znamo koliko su prazni životi naših sunarodnika u belom svetu – Austriji, Australiji, Americi, Švedskoj, Nemačkoj itd… oni su izgubili sliku sebe.
Običan razgovor sa pojedinim mojim vršnjakom koji je izgubio sebe daleko u svom telu zarobljen u kandžama današnje društvene paralize:
Ja: Hajde da uradimo nešto pozitivno? Hajde da stanemo u zaštiti potlačenih?
Vršnjak: Ma ja sam apolitičan, mene politika ne zanima.
Ja: Znači ne zanima te tvoja budućnost!?
Vršnjak: Ma koja budućnost, bežim što pre odavde – ti si lud.
Ja: Znači nemaš budućnost.
Upravo sam kod njih sreo nešto u njihovom umu što ih tera da budu sopstveni krivci – matriks, velika neustrašiva barijera koja ima tanke staklene noge koje polako pucaju i potrebno je samo da čuješ bol, glas, borbu, i neko ti govori u sebi “budi se – osećaj”. Sve više vidim snagu u našem narodu koja će buktati u skorijem vremenu. Ne zaboravite dolaze oni koji su razbili sve okove, preživeli sve još u mladosti sve ono što su trebali celog života. Dolaze oni koje ne vidite a plašite se njih – bando ”elitna”!
Srđan Radosavljević, Narodni front