МИРОСЛАВ ОЛЕЊИН : МОЧУГА

Ироничан текст како владајући гледају на народ, болно истинит за све.

Сиротињу не треба жалити. Има разлога зашто је сиротиња сиротиња. Морате одбацити, уколико их имате, ваше романтичарске погледе на сиротињу као на неке којима није дата шанса, који су нешто скривили самим својим рођењем. У стварности, сиротиња су једноставно они који нису успели да буду богати. И сиротиња би да краде, вара, закида, искоришћава, само се у тим пословима сналази слабије од оних горе и стога остаје кратких рукава и вазда на дну. Сиротиња нема “шлифа” за велике ствари. Она је тога и сама свесна и утеху налази у јаловом олајавању бољих од себе. А то је мање-више свако. Сиротиња не би била сиротиња кад своју енергију не би разбацивала на међусобна подметања и пакости. Сиротињи следује све што је ниско, просто и глупо. Сиротиња се у томе сналази, друго не разуме и не поштује.

Наравно, има међу сиротињом другачијих појединаца. Они су сиромашни али нису сиротиња. Такви се, уколико околности нису сувише против њих, на крају извуку, трпљењем, талентом, трудом, тврдоглавошћу. Па и други им помажу, видећи да од њих нешто може испасти. Само она права сиротиња остаје без помоћи, без разумевања. Од ње сви окрећу леђа. Ех, сиротињо, и Богу си тешка.

Дуго сам жалио угњетене и сиромашне али сам се срећом излечио од тога. Зашто бих их жалио? Угњетених увек има не мање него десет на једног мучитеља, увек угњетени могу да се дигну. Увек могу да промене свој положај, кад им толико не одговара, у сваком тренутку могу то да предузму, да устану и прегазе своје господаре, али никад се на то не усуде. Бар никад самостално, без да их неко са стране не нахушка. Године, и цели животи, пролазе им у цвиљењу, кукумавчењу, сиктању, изговарању. Страх им удове држи укочене. Зашто се већ једном не дигну? Јер никад није време. Кад ће бити време? То се не зна. Мора неки знак да се појави, нешто да фијукне преко неба, као нека комета да прелети и осветли Земљу, па ће се онда знати да је дошло време.

Дотле они други, богати, моћни, брину своју бригу. Не боје се раје. Много и не размишљају о њој јер знају да је раја страшљива, да је подмитљива и да ју је лако завадити саму са собом. У најгорем случају пронађу се и издвоје ти појединци који таласају, и једноставно униште, а још је боље ако се претходно направе будалама пред рајом и најпосле предају раји да сама раја доврши прљави посао. Није то за ноблес. Ноблес се бави финим стварима, тананим трептајима душе, дубоким мислима. Оним сто је умилно Богу. А раја је проклета. Треба да ради и не жали се, а ако неће, ту је дебела мочуга да опали по њој, да јој зазвечи трупло и ребра зашкрипе.