Сметлиште историје : Културснобизам Жуте патке
Исти бубњеви добују Београдом већ скоро три деценије, али то ипак нису наши добоши.
Тај презир према периферији, тај умишљени културснобизам, трули урбани фазон, та магија самозаваравања у сигурности на наследству предака или пак на сиси неког од фондова из врле и радишне Немачке, то је већ виђен пут који је утирао Зоран Ђинђић.
То никада није била левица!
Либерализам не може бити савезник пролетаријата у класној борби која непрекидно траје. Међукласни јендек је преширок и предубок, разлике нису ситне.
Изузев номиналне организације са суфиксом 21 која се укључила у изборни процес на листи ситнобуржоаског кругдвојкашког покрета Не давимо Београд, марксистичких идеја нема ни у траговима. Борци и боркиње за права чега све не, разни активисти, волонтери, потенцијални полтрони и сви фини, други и ини…
Од студентских дана, а неки још из Петнице и мајчине утробе, логиком тржишта мисле да слободно мисле прихватајући одређени спољни поглед на заједницу. Уверени су да је објективност њихова, споља за њих значи исто што и непристрасно. Њихови каријерни путеви су у многоме већ исцртани.
У младости склони перформансима, када дођу на позиције моћи и, у крајњим дометима, на место секретара неког минисарства у колонијалној управи (Р. Србија, Балкан, Евроазија) упињу све снаге да прикрију класне супротности, разбију јединство обесправљених и направе унутаркласну поделу радничке класе и тако се одуже за стипендије и лагодан младалачки космополитизам.