ЗОРАН ГРУЈИЋ : СВИ МИРНО И КРОТКО ЧЕКАЈУ
Сећам се, када сам вадио своју прву личну карту 1978.,све сам завршио одмах. Прошле године, за исту ствар, прво сам сат времена чекао у огромном реду, а потом, за недељу дана опет редина за подизање личне карте.
То ме мотивисало да прозборим о историјату наших редова.
60-их и 70-их година све се завршавало брзо. Почетком 80-их почињу први велики редови испред самопослуга за уље, шећер, прашак, кафу. Касније 90-их, редови су се проширили на све : институције, поште, банке, општине… све.
Данас,ниједан се посао не мозе завршити без великих редова. Подизање плате, пензије, добијање разних потврда и уверења… Тамо где не видите неки ред, тај шалтер или институција не ради.
И народ се променио чекајучи по редовима за тих 35 година. Сви мирно и кротко чекају, макар и сатима, нико се не буни. Можда су ти редови и измишљени да би смирили нашу бунтовну природу. Редови су све већи. Можда је ред цена коју морамо да платимо за добијање политичких слобода?
