”НОВА ЉЕВИЦА” : Љевичарење – бити слободан?
Није право питање зашто данас људи “љевичаре”, већ зашто они бројнији зазиру код помена “љевице”, нарочито они људи, чија су разна, поготово радна, социјална, образовна, па чак и слободна стваралачка и умјетничка права угрожена.
Док се не пробуди свијест велике већине људи о реалној потреби постојања љевице у политичком животу, љевичарење остаје попут илузије већине обесправљених и осиромашених људи, у бољи живот и ново праведније друштво.
У неолибералној филозофији “свако добије оно сто заслужује”. Тако је и са љевичарењем. Једино је с љевичарењем могуће бити слободан. Ако смо се некада уздали у социјалисте и социјалдемократе да ће омогућити слободу и бољитак, била је то само лажна нада. Социјалдемократија одавно више није љевичарње, и она трпи озбиљну кризу сопственог идеолошког политичког идентитета. Такође, друштво одавно не предводе они најбољи, квалитетни појединци, или индустријско стваралаштво и креативни планери будућности, већ је супротно. Филозофија предузетништва (балканска посебна капиталистичка теорија усмјерена на транзицију) је доживјела крах, управо јер се “предузетништво” поистовјетило са партијским идентитетом, или власништвом, а не тржишним “логосом”. То је закочило транзицију у цјелости. Транзиција је доживјела велики замор успоривши развој предузетништва, постајући проблем и рак рана друштва. Али, и поред свега изостаје свијест већине о значају љевице за добробит велике већине. Љевичарење указује на почетак промјена…. и треба да знамо је то само тек добар почетак, а да је добар говоре акције и страх оних који по сваку цијену желе заувијек да униште идеологију љевице, па чак и само љевичарење.
Примјећује се да нека балканска друштва с тешкоћом могу развити озбиљну идеологију љевице која ће утицати на доношење важних политичких и економских, социјалних и других одлука у скорашњој будућности. Неки још увијек немају довољан “препознатљив лијеви потенцијал”, и тако спремни дочекају “морални социјализам” као нови изазов у глобалној политици из XXИ вијека. Након Британије, јасно је да се Европа убрзано мијења и да расте “социјалистичка тенденција” која балансира са крупним капиталом посредством “co-op” удруживања различитих сектора привређивања. На социјалном плану, једино љевица може гарантовати заштиту радничких права, као и права мањина, постарати се за једнакост, изборити за реформе, и што шта друго. Што то прије разумјемо, лакше ћемо овладати процесима неопходних промјена. Љевичарење, већ када оно једном постане организован политички концепт, који се руководи сопственим и јединим правим МАНИФЕСТОМ, ствара онај дуго прижељкиван потенцијал да се отргнемо од утицаја сваког облика “претјераног индивидуализма”.
С љевичарењем се тако могуће ослободити од спољњег утицаја, заправо, могуће је сопственим снагама и удруживањем (co-op) покренути производњу, ојачати економију и ослобађати се “дужништва” и сваког другог облика дефицита.
Како балканска друштва данас све дубље тону у дужницко ропство, трошкови живота расту, а пада његов квалитет – она предају и контролу сопствених националних ресурса у руке оног дијела развијеног свијета који природно тежи контроли свих облика капитала (мултинационалних – корпорација и великих банкарских система који заправо служе интересима великих нација). Што се ствари више посматрају “црним” политичким погледом и “разроким очима”, уз то политички смишљено призивајући “авети прошлости”, то друштво све дубље тоне у ропство и сиромаштво. Национализам би могао бити добар, само у оном моменту када је нација стварно угрожена од самовоље других. Али то више није случај, и стога такве врсте политика више не дају резултат у погледу заштите националних интереса. Национализам штити интересе само богатих појединаца, привилегије политичке елите и власника политичких партија.
Разлози за пропадања балканске националне економије (мање више једнако за све заједнице бивше СФРЈ), суноврат етичких начела и морала, осјетан пораст криминала, пракса корупције и непотизма, уплив полититичког утицаја у предузетништву, умјесто прижељкиван “прогрес” – је тај што сва проста и недовољно техничко-технолошки образована друштва граде будућност на најгори могући начин, враћајући се у мрачну политичку прошлост.
Црква не може довољно помоћи у заштити од моралног суноврата, али она чини добро тамо гдје се не мјеша у политички живот. Цркву треба одвојити од државе, уз сво поштовање вјерских и религиозних убјеђења појединаца. Историја је дала поук по овом питању. Црква никада није јака када загребе ван духовног свијета и покуша да овлада земаљским творевинама, нарочито када пожели оно што се жељети “не смије”.
Људи који не препознају “културу дијалога” као корисном, и не прихватају “критику” као добронамјеран облик комуникације, не могу доњети прогрес, нити у усвајању демократских начела (једнакости, солидарности, правде), а нити могу предводити своја стада до најбољих пашњака. Таква друштва сама себе ограничавају у развоју, једнако технолошком, али и тржишном покретању….
Кривац је наравно уз став љевичарења – неолиберални поредак, који је очигледно претрпио “крах” на глобалном нивоу. Протагонисти неолиберализма ће то тешко признати. Неолиберали се уздају у нову еволуцију “капитализма” … (?)
Што прије схватимо значај “Нове љевице” као социјалистичког покрета чији је главни циљ политичког дјеловања – одржив економски развој и заштита националних интереса на једини могући начин, а то је уз отпор капитализму и претјераном индивидуализму, убједимо масе и изњедримо све врлине социјализма на свјетлост дана, тиме ћемо и прије стати у један нови одбрамбени поредак за сопствене националне интересе. Људи мора да разумију да се национални интереси данас бране једино политиком “љевице.” Она се стара о свима подједнако, младима и старима, овима и онима, запосленим и незапосленим, али и о националним богатствима, природним ресурсима и контролисаној експлоатацији природног капитала, примјењујући методологију “рационалног самоуправљања”.
Очекује се да “социјалдемократија” учини дуго очекиван искорак у лијево, и реформише сопствену економску филозофију, усвоји стара социјалистичка начела и одбаци неолиберализам, као и то да коначно све теорије државе социјалног благостања спроведе у дуго очекивану праксу. Не треба само друштво озбиљну реформу, њу потражује и унутрашње биће социјалдемокраског политичког духа.
Показало се такођер у досадашњој пракси још једно:
“Политички и менаџерски капитализам осиромашују државе а стварају прекомјерна индивидуална богатства!”
Само просто друштво преживљава у оковима састављеним од илузије у политичке и националистичке моћи… или барем мисли да је “моћ” средство за бољитак. Видјели смо да с таквом политиком и идеологијом “деснице” нема “прогреса”. То треба истаћи сваком приликом. Неолиберализам је у озбијној кризи, једнако као и сам капитализам. Треба знати и да једино Балкан практикује “политички капитализам”. А тек је он у озбиљној кризи идентитета. Зато се у таквом друштву са кризом политичког система готово нико се не осјећа добро, чак ни они који мисле да неприкосновено владају на свим пољима друштвеног, економског и политичког живота.
Са љевичарењем тек долази права национална и свака друга “Слобода”.
Из тог разлога су све бројнији они појединци и групе који не падају на кољена пред илузијом у моћ….већ природно трагају за ослобадјањем од окова тираније и самовоље политичких “владара”. А управо ограничавање прекомјерне самовоље је прокламован уставни задатак институција. Институције треба да гарантују права а појединац мора бити свјестан обавеза. Упротивном, народ и радник би могао да оствари потпуно легално право на социјални бунт! Неки то зову револуцијом. Али револуција се може извести и на други начин…. (.), у условима демократског амбијента и средствима која омогућавају владавину воље народа. Љевица је чак и 90их поштовала – “вољу народа”.
Љевица вјерује у моћ знања. У томе је права чаролија слободе… дакле, у знању, и потом прогресу. Једино знање даје праву моћ. Оно води и у прогрес друштва а не у анархију и хаос којима се омогућава индивидуално прекомјерно богатство и политички утицај.
Десница и модерни фашисти вјерују у моћ индивидуе, не прихватају богатство различитости, културу дијалога, критике и конструктиван дијалог, јер уз присност са “моћи” они стварају митоманију и нове хероје тржишне економије, који трагају за шансом и лаким плијеном, упадајуци у замку сопствене филозофије и популистицке НЕ-културе. А у позадини свега скрива се корупција, криминал и себични интереси. Једноставно речено – у питању је похлепа за новцем и “прекомјерна” жудња за задовољствима живота!
Стога би љевица требало да се више залаже за јаку државу, нарочито данас када десница одржава безвлашће и хаос користећи најгоре облике национализма и фашизма, за које се надају да би могли појединцима омогућити лаке зараде и сигурне приходе, без много муке и труда. Ми то зовемо у љевици пљачка националних богатстава и отуђење природних националних ресурса. Десница је показала кроз историју да је спремна да распрода све, па чак и нацију, само да би опстала на политичкој сцени. Десница заправо популизмом и обманама загађује наше животе, једнако као и “природни околиш”.
Десница је заправо мртва, оног момента када заживи владавина права.
Правна држава са законом једнаким за све, гарант је за успјех љевице и њених социјалистичких идеја.
Стварањем отпора појединца, група и нових политичких организација, као и борбом за правду, ми стварамо услове и за развој демократског социјализма.
“Само љевичар не љуби ланце!”
Љевица се руководи идејом слободе, једнакости и правде.
Зато љевица користи стари, али и поново актуелан слоган – “Смрт фашизму, слобода народу!
LeftMNE – Нова љевица, Црна Гора
