Једначина са две познате
Ако би се креативност једног друштва могла изразити кроз све бескрајно инвентивне технике утаје пореза или суспендовање радничких права онда са правом можемо закључити да живимо у једном изузетно “напредном” друштву креативних капиталиста и импотентне државе која ову врсту “уметности” третира као изузетну врлину вредну дивљења, јер да је другачије она би макар била заинтересована да преко извршне власти мониторише “газде” без притиска јавности.
Сада удахните дубоко јер ће вас следећи примери “шокирати” уосталом како волимо да кажемо у нормалном свету би због мањих злоупотреба радника избила револуција.
Пример први, привредни субјект под ознаком “врати вишак”: у овом предузећу је де факто плата запосленима нижа од минималца, иако нема логике, иако у први мах овакав модел није могуће реализовати то се дешава, креативност послодавца потврђује тезу са почетка текста. Када запосленима “легне” плата на рачун као по команди следећег дана сваки радник две, три хиљаде пакује пажљиво у коверту и враћа је у рачуноводство. Да, делује као да кадрови у администрацији саучествују у овој завери руководства (газда фирме) и стрпљиво зарађују онај део плате за који су остали радници ускраћени, заправо то се и дешава, јер ако желите да останете доследни у брижљиво изабраној стратегији пљачке државе и запослених неопходна вам је подршка изнутра. Ова појава первертира због чињенице да се дешава годинама уназад, да радници због страха за голу егзистенцију постају лојални свом тлачитељу. Захуктавам причу до нивоа драме. Сваки запослени укључујући и менаџмент има исту плату, не морам ни да имплицирам, очигледно минималну, дакле технички директор има исту плату као чистачица – минималац. Ако је потребно да поентирам без обзира што је ствар очигледна учинићу то, радници део плате враћају послодавцу, а руководство и администрација већи део плате прима на “руке”. Нисте шокирани? Наравно да нисте јер ваш комшија, рођак, често и ви сами учествујете у овом тржишно – социјалном експерименту који се зове “колико могу да издржим ово зајебавање” и све ово што пишем већ знате, а зна и држава, а ако неко мисли да не зна појаснићу. У информатичкој ери увођењем информационих технологија у државној управи сви подаци су централизовани, почев од прихода грађана, пореских обавеза, прекршајних пријава, имовине правних и физичких лица. То значи да државни органи на дневном нивоу имају могућност аутоматизоване контроле сваког предузећа, жаргонски на “клик мишем” можете добити анализу исплате прихода радницима, како портиру тако и директору, да не говорим о индикаторима који указују на горе поменуте очигледно сумњиве активности предузећа. Све што треба да урадите као власт је да извршите проверу оних које индикујете као потенцијалне кршитеље закона, звучи једноставно али у пракси се то не дешава, а сваком од нас би требало да буде јасно да корупција о којој толико волимо да наглабамо полази управо из органа извршне власти, другим речима газдама је јефтиније да поткупе инспекторе него да раде по закону.
Пример други, привредни субјект под ознаком “претварамо губитак у добитак”: десило се и то, власт је повећала минималну зараду запосленима, уместо тренутних 121 динар, да буде око 130 динара, што му дође повећање од 1.440 динара месечно. Предузећу од 2000 запослених је ово превелико оптерећење, власницима прети редукција добити од тричавих пола милиона евра годишње мало ли је? Ако је њихова пројектована добит око 8 милиона евра , можете замислити осећај да вам неко то смањи на 7,5 милиона због некаквог трипа државе да у крајњем збиру прикаже већи просек плате на крају финансијске године, јер да се не лажемо, са 1,440 динара више на крају месеца осећате олакшање као затвореник коме уместо чучавца у ћелију инсталирају wc шољу, количина онога што избаците из себе је иста али је осећај другачији. Уверавам вас да је капиталистичка креативност непресушна, за час ваш “губитак” од пола милиона евра инвентивни менаџмент претвара у добитак – мислите да је Дејвид Коперфилд био зајебан лик? Мени би то било сасвим уреду да се ово не тиче самих радника, па нисте ваљда поверовали да је магија могућа без нечије експлоатације. И док трепнеш збуњеним радницима продужише боравак на послу за један сат. Па сад папир и оловку у руке, један сат је 130 динара, што му дође 650 динара недељно, сто му опет дође 2.600 динара месечно, па кад од тога одузмете повећање од 1.440 динара добијете разлику од 1.160 динара и не само да сте елиминисали губитак већ остаде и вишак, математика је добар савезник али је лош господар.
На овом примеру би неко злонамеран могао помислити да нам не треба држава јер све што чини, својим односом према капиталу и газдама чини на штету радника, на овај или онај начин. Држава се одужује радницима који су изградили ово друштво редукцијом њиховог достојанства, суспендовањем радничког поноса у игри психолошког трилера у ком све жртве „излазе из ормана“ изузев радника.
Што би премијер рекао вода нам је сада мало испод носа, скоро и испод уста, у ствари мало изнад уста, мислим није баш сигуран. Е нека смо и то дочекали, само што је народу мало преко капе, АМАН пусти нас више да се подавимо, живите ви и ваше газде, заслужили сте, а и ми смо заслужили, трпимо вас годинама пустите да потонемо ко’ људи кад не знамо ко’ људи да живимо – а, да нема ко да ради за вас.
Оба примера нису фикција, оба предузећа постоје, уколико желите да сазнате о коме је реч питајте.
Питајте комшију, рођака, друга можда баш неко од њих ради на таквом месту, а ако не нађете одговор онда знајте да сте одавно испод нивоа воде, јер да није тако не би вас премијер подсећао да дишете зато што је експлоатација оних који више не дишу немогућа.