ЗАШТО ЈЕ ПРОПОРЦИОНАЛНИ ИЗБОРНИ СИСТЕМ ИЗВОР КОРУПЦИЈЕ И ПАРТОКРАТИЈЕ
У складу са Законом о избору народних посланика, посланички мандати се распоређују сразмерно гласовима које добије свака изборна листа применом система највећег количника (тзв. Д’Онтов, пропорционални изборни систем). Обичном човеку су овакве формулације ”вероватно” савршено јасне.
О чему се ту ради?
У Краљевини Србији и Југославији, на снази је био већински изборни систем. То значи да се сваки појединац, самостално или уз подршку своје партије, у својој локалној средини кандидовао за народног посланика – својим именом и презименом. Тако је посланик свој легитимитет извлачио од географски тачно одређеног круга лица, а партија је у том односу само посредник и средство усаглашавања општег интереса. Најчешће, једна општина је делегирала једног народног посланика, оног који освоји највише гласова, а исти ти грађани су могли да му одузму мандат преко института ОПОЗИВА.
Пре неких 40-так година, тај систем у Европи се полако напушта као неправедан јер не одражава право стање бирачког тела. Наиме, није тешко замислити хипотетичку ситуацију да владајућа партија у свим општинама узме 35% гласова, а опозиција узме 30% гласова. Сходно већинском систему, опозиција не би ушла у парламент јер у ниједној општини (изборној јединици) није победила. Ипак, ово је домен теорије јер је пракса показала да владајућа партија оваквим системом осваја свега 10-20% више посланичких мандата од добијених гласова.
Ипак, прво у Италији, а затим и широм Европе (осим Енглеске) уводи се пропорционалан систем који је описан у уводу овог текста. Свака странка или коалиција саставља списак људи, кандидата за народне посланике те странке, а затим странке (а не појединци, као у већинском систему) излазе на изборе где је читава држава једна изборна јединица. Систем се коригује изборним цензусом под нелогичним и анти-демократским изговором да се тако спречава улазак у парламент ”екстремних” елемената.
И све је ”лепо, милина божија” : број народних посланика је углавном сразмеран броју освојених гласова, нема јаке владе јер је за постизање владајуће већине потребна коалиција чиме се наводно јача друштвени дијалог, а цео систем се хармонизује.
Само, нико вам неће рећи да је цена те ”правичности и хармоније” – сама демократија, уставно право сваког грађанина да под равноправним условима бира и буде изабран (члан 52. Устава Србије). Наиме, ако желите да постанете народни посланик – морате бити на листи (члан) неке странке или коалиције, чиме се на најдиректнији начин крши Устав.
Друго, у пропорционалном систему, народни посланик нема базу, не постоје грађани који су га делегирали, којима одговара и подноси рачун – већ само партија и партијска дисциплина. Партија даје (изборну листу) – партија тражи – партија узима.
Треће, ”хармонизација друштвеног дијалога” се своди на чисту трговину у рангу најгорих шибицара. Свима су нам познати изрази ”коалициони потенцијал” и ”политичка реалност” – што је чоколадирање невероватне комбинаторике и склепање најбесмисленијих коалиција. Тако је могуће да Ивица Дачић 2008. године целу кампању обележи нападима на Бориса Тадића са којим на крају склопи коалицију или да Млађана Динкића и његов Г17+ (како се сада већ зове…) нападају сви актери, а он буде непрекидно у власти 17 година. О типовима попут Расима Љајића не треба трошити речи.
Четврто, пошто су наше партије (не случајно) све лидерско-фирерске – уместо полуге политичког система и борбе идеја – ми добијамо буразерске дружине нарцистичких манијака у којима се награђује слепа понизност и полтронство. Партије тако постају филтери најгоре негативне селекције људског материјала. Пошто се цео систем централизује на неколико водећих ”политичара”, цена високе, системске корупције се снижава што савршено одговара олигархији и капиталистичкој мафији.
Пето, такве партије никоме не одговарају, осим финансијским и политичким спонзорима који се најчешће налазе у иностранству. Не постоји никакав опозив, позивање на кривичну или материјалну одговорност. Довођење и одржавање у заблуди бирачког тела, злоупотреба поверења, најочигледније преваре… – неким чудом, овде нису кривична дела. Оно шта важи за обичне смртнике, не важи за овај сталеж продавача магле. На речима се промовише некаква апстрактна ”политичка одговорност” која апсолутно ништа не значи, наше казнено право не познају ту категорију.
Коначно, овај систем од политичке сцене прави устајалу и смрдљиву баруштину где једне те исте фаце гледамо деценијама. И да су богом-дати – превише је. Рађа се једна бескрупулозна, незамењива политичка каста која се пресвлачи из једне у другу боју – па тако црни радикали постадоше плавичасти напредњаци, жути неолиберали некакви ружичасти ”сириза-левичари”, а црвени етатисти Ивице Дачића најгори капиталисти… и све под жваком да су то нови људи. Систем рециклира једне те исте кадрове, проверених карактеристика, и наравно – никаквих промена нема и неће их ускоро бити.
Дакле, пропорционални изборни систем извлачи из једног народа оно најгоре. То је неуставни систем, тоталне плутократије и системске корупције где се, типично неолибералном методом, на сва звона промовише активно и пасивно бирачко право, да би затим оно перфидним техникама било обесмишљено. Партије постају незаобилазни и непоправљиви центри стратешке преваре, шибицарске трговине, негативне селекције и коруптивни, компрадорски партнери разној белосветској мафији, а Народ, у форми бирачког тела – само кулиса која ритуалним изласцима на углавном бесмислене изборе, треба да даје легитимитет овом нео-феудалном поретку.
Саша Филиповић, Народни фронт