Врхунски спорт као парадигма савременог капитализма
Вечерас, од првих 15 канала на мом даљинском управљачу, на 3 је фудбал. На 16-ом је кошарка. Врхунски спорт је сјајна парадигма савременог капитализма. Наш најбољи спортски коментатор Владимир Новаковић пише овако (парафразирајући Дикенса):
“Фудбал никада није био у бољој позицији. Његова глобална доминација је несумњива, не само што је покорио Кину и Аустралију, него су и мејнстрим медији у САД почели да му признају статус петог великог спорта. Новац који се врти је пре 15 година био незамислив, тактичке иновације задивљујуће, научни приступ преовладао је над разним формама аматеризма које су кочиле развој игре деценијама.
Стадиони су препуни веселих људи, кад упалитеТВ викендом наиђете и на десетак преноса у исто време, а нови медији нам дозвољавају да гледамо и шта се збива у Мексику или Вијетнаму…
…Фудбал никад није био у горој позицији. Док група клубова не зна шта ће са новцем који зарађује, стотине других живи испод границе прихватљивог. Агенти су најважнији део фудбалске заједнице и зарађују десетине милиона. Играче плаћају опсцене суме не због фудбалске вештине, него да би служили у рекламним кампањама.
Све је мање правих навијача на стадионима, а њихова места заузимају корпоративни поклоници selfie културе, којима је 90 минута на једном месту превише, па прво мало закасне, а онда изађу 10-15 минута раније, да се не гурају. Власници клубова у најјачим лигама су све чешће људи који у детињству нису знали ни да постоји фудбал.
Тренери се мењају као време у Манчестеру – сезона није добацила до месец и по, а већ су осморица отпуштена у четири енглеска ранга. Због драматичних социјалних разлика сваког пролећа за исте трофеје боре се исти клубови. Лига шампиона, коју смо нетако давно ишчекивали недељама, изгубила је зато скоро половину гледалаца пре четвртфинала…”
Ако је врхунски спорт сјајна парадигма савременог капитализма, онда је фудбал као глобално најпопуларнији, а у њему Лига шампиона најпарадигматичнија: од када је 1999. уведен нови систем по коме из најјачих земаља у њој учествује по 4 клуба, па оних мало мање јаких 3, итд.. логично је било очекивати да ће у оштријој конкуренцији уследити и већи диверзитет по питању освајања трофеја и пласмана у завршницу овог такмичења. Међутим, ево шта се догодило – ако је од 1999. закључно са 2017. протекло 18 сезона, поредећи их са 18 сезона које су име претходиле (1981. до 1999.) долази се до потпуно супротног закључка.
У последњих 18 сезона, укупно је 9 различитих екипа освајало Лигу шампиона, од тога су њих само 2 (Реал и Барселона) узели половину. Док је у истом периоду пре реформе, дакле 1981. до 1999., 18 европских титула поделило чак 15 клубова. Ако не следимо само логику winner takes it all, па анализирамо и који су то тимови улазили у завршницу, тек то постаје занимљиво: у периоду од 2001. до 2005., значи после рефрорме али почетком овог века, укупно је 16 различитих екипа дошло до полуфинала. А у 5 сезона од 2012. до 2016., до полуфинала је дошло њих дупло мање, значи 8. Последњи тим, ван најбогатијих 5 европских лига који је успео да догура до полуфинала био је ПСВ Ајндховен и то већ поменуте (сада богами и далеке) 2005. (!!)
Доста је смарања са статистиком – суштина је да пратећи ово тачно видиш како функционише капитал у савременом свету: он има тежњу да се шири, тежи хиперпродукцији и да све комерцијализује, али се на крају нужно концентрише. Центар постаје све богатији и ужи, периферија све сиромашнија и шира.
И све се претвара у пластику.