ВОЈВОДИНА = АРАБИЈА , НИКАД АМАЗОНИЈА!
Живот сваког човека, и великог и малог, и човека из Куала Лумпура и Нарвика, зависи од једне мала течности – воде. Много је ратова протутњало светом и они су се водили и за велике империје и за ослобођења од туђинске руке, али исто тако су се битке водиле и за воду. Вода је била најдрагоценија течност на Блиском истоку много пре него што су открили нафтна налазишта и бедуинске шаторе заменили палатама од злата. Због реалне чињенице да воде у пустињама, готово нема, бедуински народи су муке мучиле да дођу до те најважније човекове есенције живота. Многе муке су прошле копајући и роварећи, бацајући песак на све стране само да нађу воду. Нажалост тај успех је готово увек био негативан. Више среће су имали у проналажењу нафтних бушотина. Међутим остаје једно питање, које би могло да занима све, шта ће се десити кад воде више не буде било, ни за пиће ни за хигијенске потребе човека?
Паралелна ситуација као у пустињским државама може се пронаћи усред зелене Европе. Тачније много, много ближе од Велса, ближе од Шампање, ближе од Трансданубије – код нас у Србији. Шареноликост наше земље омогућава нам да издвојимо један специфичан део, Војводину. Плодне равнице и бројна богатсва, што културна што историјска, била се предмет многих завојевача. Сви су они „кидисали“ на равницу али никада нису успелу да сломе кичму. Нажалост реална опасност овога пута не долази од Угара, Османлија, Фолксдојчера, усташа или било којих других непријатеља, ова нова опасност и није непријатељ већ пријатељ сваког човека, вода које нема! Готово је невероватно да Војводина, од чије пољопривреде се може хранити пола Европе, има озбиљне проблеме са водом, како оном за пиће тако и оном за наводњавање. Познате су ситуације да по мањим местима локална власт шаље цистерне са водом, како би грађани а нарочити они сиромашнији, имали шта да попију а да се не отрују.
Много је Извршних већа или Влада Војводине покушавало да реши проблем али је њихов резултат готово увек био негативан. Још од доба Марије Терезије, проблем са наводњавањем решавао се изграњом канала. Решавње тог проблема на тај начин прихватио је у соје доба и Маршал Тито. Данас имамо канал Дунав-Тиса-Дунав који повезује Бачку и Банат, та каналска веза дуга је више од 950 километара. Поред свог значаја, тај канал има и доста опасности, највеће могу настати по екологију. Загађеност је очигледна голим оком, у наше канале се по неком обичају све баца. То може бити све: од цркнутих животиња, кеса, флаша, делова одеће, или чак и отпада из фабрика (од 2001. тога има баш мање)… И правна и физичка лица свесрдно учествују у стварању новог амбијента за живот, пуног прљаве каналске мреже, у којој плове рибе. Пецање је јако занимљив спорт (ако имате челичне живце) и може се десити да нешто чак и упецате. Уколико сте прави љубитељ пецања то ће обавезно хтети да ставити на тањир. Та риба која је пловила по прљавој, загађеној води, и која се нагутале свега и свачега мора да се испере. За ту намену имамо дивну водоводну мрежу.
Висок притисак није добар код човека али је добар код воде. Грозне су ситуације када је то обрнуто, где немате притисак воде (из водовода) а то само убрзава раст вашег крвног притиска. Такве ситуације налажу повратак на традиционалан начин, коритање. Може бити да неко не зна шта то значе. Рецимо уколико немате буре, уђете у вашу каду или туш кабину, то је први корак. Други корак је узимање једне мале посудице, неког чанка или шоље. Трећи корак захватате воду из једне шерпе ( ко за кување пекмеза) и благо захватате већ припремљу воду (то је нулти потез). Четврто благо происпате воду да клизи по вашем телу и уживате у мислима да се купате на традиционалан начин XИX века у сред среде XXИ века. Имали бољег начина да осетите блиског са вашим прецима. Када се тако окупате, можете уживати у арсеник води. Једна шоља ове водице и можете отпловити у свет соба Покрајинске болнице. Вода је препуна арсеника а он уопште није здрав ни за човека ни за непријатеља. Имате ситуације када вам се чине због боје воде, да тече права нафта. Црна ко мрак. То је нажалост није нафта, па да се сви обогате и граде нове дворце, то је наша сурова реалност да ћемо кад тад, а можда и у следећој деценији остати без воде. Како је могуће да неки градови који имају преко стотину хиљада људи, као што је Зрењанин или Петроград или Бечкерек, немају здраву воду за пиће. Одговора јасно и искреног нема. Можда је то део договора са произвођачима флашираних вода?
Нема веће понуде нити потражње за флашираном водом од оне у Војводини. Док је Амазонија пуна воде и шума, на северу је дијаметрално супротна ситуација. Вода није за пиће, а шума осим на Фрушкој Гори у великом пространству – нема. Тамо поред бројних манастира има здраве воде за пиће. Водни туризам на постоји само на мору, постоји и на сувом. Овај туризам своди се на вожњу аутомобилом до Срема са пуним гепеком фрицовки или балона од 5-6 литара. Тако напуњени ако вам не пукне полу-осовина можете се вратити кући и на миру пити колико толико здраву воду. Ако немате ауто, мораћете аутобусима или возовима (о томе неки наредни пут). Уколико се били на пецању, опрали рибу и попили воду из водовода, вероватно се неће баш одмах отровати, за то је потребно време. Неће ни произвођачи флашираних вода да дозволе да се од једне чаше из водовода отрујете. Ал’ помало, дан за даном, месец за месецом, година за годином и уз мало рибе из канала ето вас у болници. Ето вас и забране било какве воде осим флаширане. Тако до краја живота морате да пијете воду из флаша које су прескупе, да се купате и осећате како вода има некакав чудан мирис, као да није вода већ нешто друго. Имаћете заиста чудан осећај, живите у најразвијенијем делу своје државе а имате воду као да се у логору, и то оном где вас трују сваки дан по мало.
Можда је све ово истина, можда је све ово и нечија лаж (можда моја), а можда има неких ствари о којима се не говори. Неке ствари не доносе гласове на изборима али би могле да однесу главе. Живот може бити много бољи ако не трујемо себе ни друге, али се сваки дан трујемо. Није само у вода у питању…
ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт