ВЛАДИМИР ТОМИЋ : ПАРТОКРАТИЈА У ПРАКСИ

Поштовани другови,

Ово моје писмо односи се искључиво на радни спор везано за радно место наставник италијанског језика у Средњој музичкој школи у Суботици. Италијански језик предавао сам у школи без прекида пуне 4 године и 2 месеца, са 40% радног времена. Школа путем јавног конкурса на други начин није могла да нађе професора италијанског језика. Ја сам ангажован зато што скола у мом радном досијеу има мој виши ниво 1 и виши ниво 2 за италијански језик.

Последњи уговор о раду који сам са школом склопио 10. септембра 2012. године, склопљен је на период 01.09.2012 до 31.августа 2013 године. Никада није раскинут. То је Уговор бр.378-12 датиран на 01.09.2012 године.

В.Д. директора Едит Барлаи истерала ме је са посла тако што није спровела Општи управни поступак, није раскинула Уговор о раду, истерала ме је са посла тако што је на сајту школе 1. новембра 2012. године објавила Ану Крстић као предавача италијанског и истог тог нерадног дана је донела решење којим је ангажује, а за мене је 1. новембра 2012. године донела Решење бр.652/12 којим ме истерује са посла. На то решење сам 6. новембра 2012. године изјавио благовремени приговор. Школски одбор је заказао хитан састанак пар минута по предаји Приговора и одбацио га као неоснован, и то једногласно, како сам сазнао од једног присутног лица на тој седници.

Донето је Решење бр.705/12 дана 06.11.2012. године којим је потврђено моје истеривање из школе.

Тужбу сам поднео 27. новембра 2012. године. Прецизирао сам тужбени захтев: 1.поништава се првостепено решење тужене, 2.поништава се другостепено решење тужене, 3.обавезује се тужена да тужиоца врати на посао наставника италијанског језика у року од 8 дана од правоснажности под претњом извршења, 4.туженој се забрањује свако даље понављање дискриминације под претњом новчаног кажњавања.

Председник Основног суда у Суботици Розалија Тумбас предметом је задужила судију Зелић Светлану. Сходно ЗПП-у Суд је дужан да одма по пријему тужбе а најкасније у року од 15 дана достави туженој на одговор. Судија је доставио тужбу туженој 20. децембра.

Тужена није у року од 30 дана доставила одговор на тужбу. Судија није прихватила мој предлог да донесе пресуду због пропуштања, наводно да би саслушала сведоке које сам предложио везано за дискриминацију.

Након што ме је саслушала у својству парничне странке и пола моје изјаве изоставила, нарочито онај део који се тиче мојих личних својстава, имена лица у односу на која сам дискриминисан и радње које представљају акте дискриминације, одбила је комплетно све моје доказне предлоге и тако донела пресуду.

Пресудом је усвојен захтев за поништајем оба решења школе, али уместо да будем враћен на радно место наставника италијанског, школа би требала да ме распореди на друго радно место према мојим квалификацијама. Другим речима, судија је потпуно изашла из оквира постављеног тужбеног захтева, односно скројила је свој тужбени захтев, чији је један део прихватила а други одбила. Паушално је проценила да нема дискриминације зато сто сам и даље предавао виолончело.

Пресудом сам обавезан да школи накнадим трошкове од 17.500 динара. Против те пресуде и ја и школа смо изјавили жалбу.

Апелациони суд у НС.Гж1.бр.2241/13 састављен од судија Персиде Јовановић, Боривоја Гајића и Јасмине Даниловић Стојковић преиначио је првостепену пресуду и обавезао ме је да платим 70.500 динара судске трошкове школи.

С обзиром да је оваквим пресудама повређен закон на штету јавног интереса поднео сам Молбу Државном тужиоцу 18. октобра 2013. године, против пресуде Апелационог суда која ми је достављена 02. октобра 2013. године. Републичко јавно тужилаштво је одбило да подигне захтев за заштиту законитости са лажним образложењем да је протекао законски рок од 3 месеца за подношење Захтева.

Акт РЈТ потписала је заменица тужиоца Данијела Слијепчевић. Против тог лажног акта поднео сам Уставну жалбу. Уставни суд у већу од три судије донео је Решење (судије Катарина Манојловић Андрић, др.Оливера Вуцић и Милан Марковић) којим се одбацује уставна жалба са образложењем да се уставна жалба може поднети само против појединачног акта или радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, посто само таквим актом или радњом подносиоцу може бити повређено или ускраћено неко од Уставом зајамчених права.

А, почело је овако…

Музичка школа у Суботици објавила је јавни конкурс за професора виолончела децембра 2007. године. Уредно сам конкурисао и испуњавао сам све услове расписаног конкурса. Тадашњи директор Антал Иштван одбио ме је по том конкурсу по ком је запослио пензионера Мирка Молнара из Суботице, запосленог у Кањижи и Сић Адриану, стално запослену са пуним радним временом у Музичкој школи у Сомбору. Поступајући по мом приговору на одлуку директора Школски одбор је “преиначио” одлуку директора и поред ово двоје примио и мене на посао са 30% радног времена, али мимо конкурса на који сам се јавио. Сић Адриану је примио на 30% и пензионера Молнара на 40%. Њих је примио по конкурсу.

Са мном је склопио уговор о раду на период 18. јануара до 31. августа 2008. године са клаузулом пробни рад. У школи сам виолончело предавао без прекида пет година, 1 месец и 21 дан. Све време никада ми није донето ни решење ни одлука о заснивању радног односа.

На основу Закона о основама система образовања и васпитања, члан 133 тачка 1 и 2 од 1.септембра био сам у сталном радном односу на предмету виолончело, тим пре што у уговору о раду није стајало да сам ангажован ради замене одсутног радника. Од 1.09. до 31.10. 2008. опет је са мном склопљен уговор о раду на одређено време до избору кандидата по наредном конкурсу, али је уговор склопљен око 10. септембра а датиран је на 01. септембар 2008. године.

Тада ми је директор скренуо пажњу да не знам мађарски те да је једини начин да останем у школи да предајем и италијански са 40% норме, јер наводно помоћник директора Токоди Карољ на радно место наставника виолончела жели да запосли своју ћерку.

Оно што је неспорно, директор је противзаконито то радно место чувао за нестручну Вереб Дерди, иначе снају председника Општине Гезе Кучере који га је на место директора поставио за време свог мандата.

Зато ни уговор о раду који је са мном склопљен за период од 01.11.2008 до 31.08.2009 године не садржи разлог зашто сам примљен на одређено време. Разлог за тај статус не садржи ни потоњи уговор од 01.09.2009 до 31.10.2009 године. Први пут у уговору од јуна 2009. године у уговору се спомиње замена одсутног лица које се у међувремену као ни касније на послу није појављивала. Сходно закону о раду, члан 37., послодавац није смео да ме држи на раду на одређено време дуже од 24 месеца а он ме је држао крајње нехумано у том статусу (стално у стању страха преко пет година), тако што ме је све време искоришћавао и израбљивао и за предмет Италијански језик, зато што није могао да обезбеди професора италијанског као сто га нема ни сада.

Коначно, 01.11.2012. године, в.д. директор Едит Барлаи без претходног упозорења без спроведеног Општег управног поступка у смислу мог саслшсања у својству странке у поступку и без траженог мишљења синдиката, на фашистички начин ме истерује са радног места наставника италијанског језика, уз претњу да ако уђем у учионицу, да ће ме истерати не само са наставе италијански него и са виолончела и то моменталну уз асистенцију полиције. Цео случај сам пријавио инспекцији просвете и инспекцији рада.

Инспекторка просвете Горог Ерсзебет сложила се са мном да сам у сталном радном односу за предмет Виолончело од 01.09.2008 године а да посао наставника италијанског треба да браним физичком силом. За предмет виолончело изјаснила се и обавештењем али никада није донела решење којим би наложила отклањање неправилности у вези са тим.

Инспектор рада Божа Ивковић ме је позвао да му доставим тужбу како би одложио извршење решења до правоснажности пресуде. Поднео сам му тужбу а он је донео решење супротно садржају позива. Жалио сам се Министарству рада. Уместо министра другостепено лице је донео директор Драгољуб Пеурача, неовлашћено лице.

Тим решењем је потврђено првостепено решење инспектора рада, са поуком о правном средству да ми се забрањује било који правни лек односно право на тужбу управни спор. Пеурача издржава тренутно четворогодишњу казну затвора због рекетирања неког бизнисмена за потребе СПС-а.

У време када сам истеран са посла, министар просвете Обрадовић се у средствима јавног информисања огласио изјавом да отпуштања у просвети неће бити. Са наставе италијански језик сам избацен 01.новембра2012 године на нерадни Дан школе због Свих Светих првостепеним решењем против кога сам благовремено изјавио приговор. Сходно ЗУП-у за време док траје поступак по приговору првостепено решење се не може извршити. Избачен сам с радног места за италијански да би се нестручној Ани Крстић, стално запосленој васпитачици у Ученичком дому у Суботици, са пуним радним временом по политичком основу, прибавила противправна имовинска добит.

Осим тога, пријавио сам фалсификоване дневнике професора виолине са завршеном осмогодишњом школом и једногодишњим нелиценцираним факултетом, члана Градског већа Суботица, задуженог за културу који је у школи примао плату за часове које није одржао на основу испуњених дневника индивидуалне наставе које је фалсификовала Мате Кристина.

Сведок сам и жртва партијског запошљавања у школи и запошљавања за паре.

Пре почетка зимског распуста, Едит Барлаи је дошла код мене у учионицу и рекла ми је да је инспекторка просвете констатовала мој стални радни однос за време и да зато треба да платим 3.000 евра ако хоћу да ми се призна стални радни однос за премет виолончело за 50% радног времена или да платим 5.000.00 евра ако хоћу да имам статус радника на неодређено време са 100% радног времена! Рекла ми је да је то једини начин, да иза школе стоје локална самоуправа и Секретаријат образовања, да адвокатска канцеларија Дражена Рачића, супруга неквалификоване наставнице Невене Рачић има јаке везе у судовима и да право никада нећу остварити, него да ћу пресудама бити обавезан на страхопоштујуће судске трошкове. У случају да дам мито, она би требала да донесе формално негативно решење на које бих ја требао да изјавим приговор.

Школски одбор би у том случају прихватио приговор као основан, зато што би правница Маријана Крнић саопштила да претходно нисам саслушан као странка у поступку и да није тражено мишљење синдиката, те да је дужност Школског одбора да, након што ме саслуша, усвоји приговор и утврди постојање сталног радног односа за предмет виолончело. Недостојну понуду нисам прихватио, па сам по истом обрасцу истеран и са наставе виолончела са лажним образложењем да се Вереб Дерди вратила са породиљског одсуства, а она уствари уопште није имала уговор о раду, између осталог зато сто је била нестручна.

Обрнуто пропорционално мом случају, у школу су партијски запослене Маријана Крнић и, на посебно криминалан начин, Тамара Марковић која је затим постала помоћник директора без икаквог радног искуства и без положеног стручног испита. Из школе ме је истерала криминална група. Едит Барлаи је незаконито постала в.д. директор. Осим тога има двојно држављанство. Годинама је живела и радила у Мађарској а школа јој је на нелегалан начин чувала радно место. Председник школског одбора Драгана Николић била је у сукобу интереса а сам Школски одбор био је противзаконито конституисан. За све овде написано имам комплетну документацију. Ово се односи на мој петогодишњи рад и противзаконито избацивање из школе.

Владимир Томић, Народни фронт