Владимир Милутиновић: Како тумачити Вучићеве изјаве (3. део)

Основна Вучићева пропагандна прича заправо је замишљена још пре доласка ове партије на власт 2012. године. СНС је странка транзиције, односно странка која ће погурати транзицију даље, чак и онда када су точкови са њених кола отпали, мотор зарђао, а гориво поверења потрошено.

Вучићев програм је програм “бола” из чувених “болних резова”. То је тајна подршке коју Вучић добија из западних земаља.
Међутим, да се вратимо нешто година у прошлост како би то било јасније.

Када је транзиција започета у Србији, отворено после 5. октобра 2000, ствари нису одмах изгледале лоше. Привреда земље је била разорена санкцијама, приватизација је била у зачетку, дугови су били опраштан. Стандард и плате су се повећавали и мада чињеница да је Зоран Ђинђић уклоњен у средини овог процеса није занемарљива и после његовог убиства у економији се није ништа променило. Земља је имала високе стопе раста, задуженост је била мала, приватизације у сектору телекомуникација су доносиле огромна средства.

Међутим, све је то трајало само 8 година. Наступом кризе из 2008. године раст стандарда се одмах показао као фиктиван.

Цветковићева влада реаговала је на кризу затварањем очију, БДП је 2009. године пао за 3.1%, а дефицит буџета је био изнад 7%. Земља се за 4 године ове владе почела рапидно задуживати да би одржала затечени ниво зарада и пензија.
Транзицији је дакле кренуло лоше, а није било никакве реакције. Корупција која је пратила прву фазу транзиције почела је да излази на видело. Изборе из 2012. године ДС је дочекала као странка која се нада да је криза била само епизода у неолибералној бајци. Пропаганда ДС је говорила да ће нам ЕУ донети нове путеве и милијарде инвестиција, у време када је било јасно да нико више нема вишак новца и да ће у ЕУ ускоро почети свађе око тога ко кога искоришћава. Свака помисао да се саслушају извештаји о корупцији које је са сарадницима састављала Верица Бараћ одбијена је. ДС и њени сателити заправо су се препуштали судбини и отварали могућност да штафету транзиције препусте неком другом.
Фото-робот тога другог је послужио за потрагу за неким ко је спреман да кризу схвати озбиљно, да схвати да се “овако даље не може” и да треба предузимати радикалне “болне резове”.

ДС је била спремна да посече платане у Булевару уз скоро потпуну контролу медија, али јој нове приватизације и потписивање споразума са Косовом нису падали на памет, а и да јесу за то не би имали снаге.

За вратом јој је била нова странка напредњака, направљена од радикала који су променили политику и почели да се залажу за улазак у ЕУ, сарадњу са Западом и мир у региону.

Програм напредњака није одмах био неолибералан. На кључним изборима 2012. године бранили су Верицу Бараћ и говорили о преиспитивању спорних приватизација, нападали тајкуне. И следећи избори из 2014. године на којима су напредњаци освојили највише власти такође су добијени на програму који је грађане позивао да гласају за “владу народа, а не тајкуна”. Међутим, после добијене власти програм “болних резова” почео је да замењује стари програм који је најављивао преиспитивање транзиције. Сада је објава била другачија: јачање приватног сектора, резови у јавном сектору и аранжмани са ММФ постали су практично једини програм владе.
Данас је све што ова влада говори и ради везано за “структурне реформе” које захтевају жртве, али после којих ће, врло брзо, за 2 године најкасније, доћи “златно доба”. Иако је Вучић од 2013. године почео да најављује бољи живот, тек недавно се одлучио да ће следећих 5 година бити “златни период” у коме раст “неће бити мањи од 2% и у коме ће плате само расти. Штедња и жртве су иза нас, сада долази време сатисфакције.
Блумберг: Вучић предложио министре и обећао “златно доба”
Мандатар за састав Владе Србије Александар Вучић представио је свој нови кабинет обећавши “златно доба” за ту балканску државу, пише “Блумберг”.
Наравно, са сатисфакцијом ћемо бити умерени. Пошто је као свој главни програм истакао штедњу и резове, Вучић је себе константно приказивао као неког ко се такође жртвује: ради 18 сати дневно, мора да прима грађане у 5 ујутро јер остало време ради, не иде на одмор, спава у касарни итд.
Смештај у касарни, разговори са грађанима од пет ујутру
Вучић је на конференцији за новинаре најавио да ће то бити најпре отићи у Ниш, где ће седам дана боравити, и то у касарни, како не би трошио новац на други смештај.
– Седам дана примаћу грађане, једном недељно ћу од пет ујутру до осам примати све грађане који желе пријем у влади, да би од осам могао да се посветим другим обавезама – нагласио је Вучић.
Последње изборе Вучић и СНС добили су практично без програма, али се ипак може рећи да су смањење плата и пензија, најаве отпуштања у јавном сектору и нове приватизације биле познате као опредељење владе. Сада остаје само да се транзиција настави и да се очекује златно доба. Међутим, осим у пропагандном свету, златно доба је све само не извесно.
“Поносиће се тиме што смо за кратко време урадили више него што је у Брозово и постброзово време урађено”, изјавио је Вучић.
“Шта ћете лепше од тога да се похвалите да имате раст од 0,8, од 1,5, 2,5. Кад је то Србија имала? “, Упитао је премијер новинаре.
(Имала је 2006. – 4,9% 2007 – 5.9%, 2008 – 5.4%, 2013 – 2.5%)
Чак и званичне институције, попут Светске банке, Србији не најављују неки спектакуларни раст.

Србија је прошле године имала најмањи раст од 10 земаља које је окружују (0.5%), а ове ће бити боља него прошле, али не посебно боља: раст ће бити 2.5%. Овај нови раст је опет један од најмањих у региону југосточну Европе (од 6 земаља, само Македонији се предвиђа мањи раст од Србије од 2%). Раст од 2.8% који у 2017. за Србију предвиђа Светска банка опет је најмањи у региону. Раст је иначе успорен у целој Европи, а тачно је и да раст не указује која држава је просперитетнија, јер најуређеније и најбогатије државе имају ове године мали раст.
Пропагандна прича о расту је део унапред испричане приче која после жртвовања обећава бољитак, можда најстарије пропагандне приче уопште. А у име бољитка, у аутократским државама, дозвољено је све. Случај Савамала је ту добра илустрација.
Да би се пропагандна прича обезбедила, скоро сви медији стављени су под строгу контролу. Медији се могу поделити у две групе. У једној су отворени таблоиди који су и отворени пропагандисти владе. То је толико значајно да Вучић себи може да дозволи да каже да неће да иде на РТС, зато јер може да користи Пинк и Хаппи, док су Прва и Б92 телевизије успешно очишћене од дебатних емисија. Друга група су скоро сви остали медији, било у приватном или државном власништву, који су одлучили да сарађују у кључним деловима пропаганде, било због чега: аранжмана са власницима (на пример, реклама за БГДХ2О, било због реалног страха државних службеника од смена или страха од провлачења кроз таблоиде.
Укупно гледано, ми као друштво пристајемо на гомилу пропагандних слика, дифамацију све који критикују власт, а такође и на пропагандну причу о томе како иза свих жртава и резова, долази обећано златно доба.
“Златно руно” као мамац који никада не излази из моде.

 

http://dvogled.rs/