Владимир Милутиновић: Како тумачити Вучићеве изјаве (2)

Видели смо у прошлом тексту да Вучићеве изјаве креирају један  пропагандни свет који нема везе са реалношћу. Међутим, овај пропагандни избор био би релативно бениган када бисмо имали сталну и слободну јавну дебату о овим темама. Због тога постоји други део пропаганде који настоји да елиминише конкуренте, политичке противнике и критичаре власти.
Овај циљ се најбоље остварује физичком цензуром – тако што се број критичара власти у медијима смањује, а дебатне политичке емисије укидају. Лидери опозиције или радикалнији критичари владајуће политике практично никада нису на про-владиним медијима, који су истовремено и најмоћнији медији. С друге стране, приватни мејн-стрим медији су толико у служби пропаганде владе да се свако појављивање опозиције на њима може тумачити као легитимација ових медија. Пошто ипак постоје канали где се опозиција може огласити (твиттер, малотиражни дневници и недељници, Н1 телевизија), потребна је додатна циљана политичка дифамација ових актера.
Овоме служе таблоиди. Међутим, ови таблоиди прецизна упуства о метама дифамације добијају из изјава политичара на власти, наравно и из Вучићевих изјава.
Мајка свих дифамација у Србији је етикета издајник, што вуче корене из религијске праксе и антропологије Балкана. То је била доминантна морална дисквалификација деведесетих, а блиске њој по значењу су “страни плаћеник”, “слуга Запада”, “пета колона”, “немачки шпијун” и сличне дифамације.
Све ове дифамације су биле део рутинског речника радикала и још увек су, мада би доста шири био круг особа које сматрају да је “издајник” легитиман политички појам. При преласку радикала у напредњаке ова дифамација је морала бити декларативно одбачена и Вучић се тада трудио да хвали припаднике тзв. “Друге Србије”. Чак је својевремено натерао шефа свог посланичког клуба у Скупштини Србије Зорана Бабића да се извини што је припаднике опозиције назвао “петом колоном” по старом радикалском рефлексу.
Међутим, овај уступак новом времену био је само услован. Провладини таблоиди и провладини аналитичари наставили су да опозицију дифамира по истој матрици “антисрпства” која је значењски у потпуности настављала традицију прогона “издајника”. Сам Вучић успео је да се прикаже као неко ко је одустао од овог речника зато што мора или зато што је у интересу Србије да сада трпи контакте са Западом и извршава налоге које је данас нужно извршити – али, пропаганда сугерише да је он онај стари, само данас мора да се жртвује и прилгоде јачима у светској политици “док се међународно окружење не промени”. Вучић је ову жртву преузео на себе, али је свим својим пратиоцима оставио могућност да наставе стару матрицу.
Иако је, дакле, дифамирање по линији “антисрпства” додељено таблоидима (Вучић чак ово наводи као доказ да он не контролише ове таблоиде), интензитет дифамације опозиције није се због тога нимало смањио. Практично је исти као у деведесетим, само је конктекст данас другачији.

Данас, институције ЕУ ову праксу властима не замерају, а опозиција нема подршку западних земаља као деведестих, већ је та подршка прослеђена Вучићу. Некада тиражни и гледани проевропски медији (Блиц, ТВ Б92) данас лавирају између прагматичних услуга властима и начелне проевропске агенде. Главни провладини таблоиди отворено оптужују ЕУ да ради против Србије, али званичници ЕУ ово сматрају за неважну унутрашњу пропагандну стратегију.
Због тога што на овај начин практично сви медији раде у корист тренутне власти, дифамација опозиције у таблоидима и на таблоидиним телевизијма одвија се потпуно неометано. Као што смо рекли, упутства за ову дифамацију таблоиди могу наћи директно у изјавама власти.
Сам Вучић је етикете “пета колона” и “издајници” заменио изразима “олош” “кретени” “идиоти”:
Вучић (2016/07/01): “Вучић је, такође, рекао је да он неће да” купује “вољу народа, јер су” разним идиотлуцима политичари раније то чинили “, оценивши да је у току борба за власт, те да у том смислу разуме што је пермаментно изложен критикама, посебно у медијима. “
“Подсећа да део акција Телекома имају и грађани и да су то делили” кретени који су куповали вољу народа “.
“Не мислим да се правдам разном олошу. Хоћу да уђем у озбиљну дебату. Разноврсном олошу из различитих сфера друштвеног живота, којем сметају људи који нису патолошки острашћени “, поручио је Вучић”.
На пример, третман грађанског покрета “Не да (ви) мо Београд” у таблоидима као “страних плаћеника” којима је циљ да изазову “хаос” директно је изведен из Вучићевих изјава:
Вучић (РТС, 2016/09/18, 01:08:53): “У то (протесте поводом рушења у Савамали) су многи уложили новац и споља и то много новца … то што је урађено се дешава у сваком граду на свету, свакога дана по 100 пута, али мало ко улаже милионе евра да би од тога правио камању на националном нивоу и да би покуашавао да урушава стабилност града, земље или чега све. То постане мантра онима који немају другог аргумента и који немају ништа друго да ми кажу ни око резултата на семафору, ни око личног поштења, ни око успеха који влада постиже, ни око марљивости ни посвећености … интересују вас (обраћа се новинару РТС) политички симболи , зато што Србији не сме да се дозволи да иде овако и оволико напред .. ”
Овде имате све што се касније појављује у таблоидима: грађански протести као део плаћене кампање против Србије, чак и новинари РТС као они који “не желе да Србија иде напред” и зато се интересују за Савамалу. Таблоиди овим изјавама само додају звучне етикете, сензационалне наслове и фотографије на насловним странама. Наравно, део унапред постављеног пропагандног света је тврдња да опозиција “нема аргумената”, а да је тренутни председник владе “марљјив”.
Овакве поруке о опозицији као плаћеницима који желе нестабилност није потребно двапут послати, иако се оне шаљу свакодневно уколико посматрамо све актере пропаганде. Оне значе да је дифамација политичких противника отворена, пожељна и дозвољена. То се наравно одмах и дешава, најпре у разради функционера владајућих странака, а онда и у услужним медијима. Најодбојније вређања из таблоида овде ћу изоставити, као и линкове на текстове, али, наравно, сви цитати су верни, а још гори примери од ових постоје. Ово су примери са насловних страна:
“Јанковић је скотов скот!” “Жути краду сами себе!” “Објављујемо списак свих плаћеника америчког тајкуна: Сорос за хаос у Србији платио чак …” “Јадо јадни” (о Борису Тадићу), “Највећи су шпијуни Соја Бисерко и Наташа Кандић “” Жута банда и странци гурају Србију у нове сукобе ”
Ова улога таблоида у Србији није новост и практично постоји од када и главни таблоиди постоје. Данас је интензивирана из простог разлога што је радикалски начин мишљења у коме су овакве дифамације редовну посредно легитимизован доласком на власт бивших радикала.
Да је ова пропаганда ефикасна показује и страх опозиције од провлачења њихових лидера кроз таблоиде. Тако се на пример предлаже да заједнички кандидат опозиције (који је сада све мање заједнички, након што су ДСС и Двери отпали из могућег консензуса, као и ЛСВ и ЛДП) буде одређен што касније да не би био облачен у таблоидима.
Како се може одговорити на ову систематску дифамацију?
Очигледно је да згражавање над овом праксом не помаже много. Ефикаснији приступ би био да опозиција одреди некога да на исти начин одговара властима, али би и то било спорно, јер би се тешко могао избећи утисак да се и опозиција спушта на овај ниво.
Боље решење би било да опозиција јасно стави до знања да је оваква јавна дифамација недопустива и да такође стави до знања да ће покушати да законима и јавним утицајем на судове да спречи такву праксу по доласку на власт, односно, да утиче да она престане и пре тога .
Ако би судови затражили, по тужби неког ко је, рецимо, означен као “шпијун”, да таблоиди доставе доказе за то, а ако те доказе не доставе, да буду новчано кажњени, после неког времена та етикета би нестала. Слично је и са јавним вређањем, етикетирањем и другим произвољним оптужбама.
Ако судимо по тренутном стању, ми данас као друштво сматрамо да је дифамација која сада постоји дозвољена и да се може променти само спонтано и временом. Пристајемо на аргумент садашње гарнитуре, да им нико не може да забрани да “мисле”, чак иако је то што мисле произвољна дифамација било кога ко их критикује. У сваком случају, сматрамо да не би било добро да ова дифамација буде сузбијена на разне начине.
Због тога имамо демократију у којој опозиција “не жели добро Србији”. Демократију системске дифамације опозиције.
Ако резимирамо досадашњу анализу Вучићевих изјава, он, дакле:
пројеткује измишљени пропагандни свет
(Пропагандна макета Београда на води је овде најбоља ислустрација)
иницира систематско дифамирање опозиције.
(Скоро свака насловна страна провладиних таблоида)
Ове две особине владајуће пропаганде бацају нас у ово стање потпуне произвољности које имамо данас.
Међутим, то не би било довољно да основна Вучићева пропагандна агенда није она која се тражи.
(Наставиће се)
пс.
Јучерашњи дан донео је нов и јасан пример дифамације. Један од најбољих српских карикатуриста 20. и 21. века Душан Петричић у саопштењу кабинета премијера произвољно је окарактерисан као особа која гаји “личну мржњу” према председнику владе. Дакле, у Петричићевим карикатурма нема било какве истине и аргумената – све је то злонамерна, ирационална лаж. Петричић о Србији не зна ништа и из мржње црта само неистину. С друге стране, кабинет премијера зна каква су унутрашња стања познатог карикатуристе.

http://dvogled.rs/

http://dvogled.rs/