Кратки текст пејзаж могућих путева завршио сам речима: “… сврха овог коментара није да покаже ка светлости неког претпостављеног правог излаза“. Тек сам се сада, неколико дана касније, сетио да ја у ствари такву светлост видим. На њу сам већ указао у полу-приватном домену.
Овде ћу попричати о њој јавно.
Првобитно сам о могућности коју видим писао Јанису Варуфакису у специфичном контексту, у тексту на овом линку.
Изложио бих поново моју визију другим речима.
Илустрација:
- Када су парламент и влада земље донели одлуку о рату и миру која се потпуно косила са погледима народа, након масовних протеста који су се показали јаловим, а усред нервозних дискусија које су се одигравале на сваком кораку, један необично бистар инжењер је поменуо:
Држава се може спречити у извршењу своје одлуке, одлуке која се коси са ставом јавности. За то је довољно да, приближно трећина становништва у исто време укључи све електричне уређаје у својим домовима. То би колапсирало енергетски систем земље, и стопирало активности криминалне државе. Притом, ризици по материјалну безбедност људи и ствари, створени овим колапсом, су лако сводљиви на свакодневни ниво.
Паметнима међу паметнима, то је већ довољан основ за размишљање, и приближавање важним закључцима.
Илустрација илуструје овај приступ:
- Популација обструише криминалну власт користећи у ту сврху технолошке, инфраструктурне системе земље, који су већ присутни око нас, и уз бригу да се трошкови обструисања држе на минимуму.
Он је само могући делић слагалице за преузимање контроле народа над државом. У остале делове спадају
о брига за спречавање владавине руље, насиља већине над мањином,
о преузимање контроле од стране друге криминалне врхушке,
о обезбеђивање нових препрека обављању колонијалних активности власти,
о спремање за последице које је тешко са сигурношћу предвидети.
У технолошком погледу, ради се о крајње опортунистичком односу према свим расположивим технологијама да би се
а) спречило гушење људског духа, и
б) спречило гушење система јавних услуга које пружа, или једино може пружати држава.
Директан повод за писање овог чланка су ми били ови редови, на странама тзв. Народног фронта, narodni-front.org.rs … :
.
Програм ”Народног фронта” није скуп фраза, апстракција, флоскула, списак лепих жеља, формалност, икебана… [Оно што у чему] се разликујемо од осталих политичких организација је наглашавање истинске демократије у којој грађани, коришћењем технологија галопирајуће информатичке револуције, директно врше власт, контролишу и смењују своје представнике и партиципирају у јавним делатностима. – http://narodni-front.org.rs/nasa-vizija/
Из овога остаје нејасно да ли се та контрола и мењање могу већ извести сада, или тек ако представнике које желите контролисати електронски изгласају допуштење за ту контролу променом Устава. Ако се ради о овом другом, и ако је то мало вероватно као што изгледа, приступ који сам навео је изгледа као неопходна карика за постизање ваших циљева.
Притом скрежем пажњу на његов реализам. У друштвеном погледу народног отпора, ради се о базирању на менталитет и расположење становништва онаквима какви јесу:
Могућност да се масовним кликањем на електричне апарате, или сличном потезу какав би идиот могао да уради, контролисала држава, дивно концентрише свест и ум људског бића да он себе образује – социјално и техничко-технолошки – како да њу спроведе.
Док други пројекти тзв. демократије зависе од добре воље, овај зависи од пакости: пакости према људима на врху хијерархије моћи. Док се други позивају на свест појединца, овај се позива на инстинкт масе. Док други траже излазак на протесте, и веома изувијане путеве до утицаја, мој тражи здраву памет, сналажљивост и похлепу.
Све те особине га чине изванредно реалистичним.
И ако се иницијална идеја – колапсирање енергетског система да би се зауставила влада – анализом неког стручњака покаже да је лоша, слабо продуктивна, и тако даље, она је савршена у кључном смислу. Кључни смисао је да човек сусретнут са таквом идејом осети ,мирис крви‘, мирис врхунске моћи, који га нагони га да тражи начине да ту моћ стекне. Ако је тако, … Коначно долази крај тренутној друштвеној устајалости. Точак историје се новом снагом покреће.
…
Сада ћу направити неколико корака уназад да бих скицирао ширу слику.
Историјски контекст управо реченог:
Остваривање друштвених интереса произилази, по обрнутом реду важности, из:
3) колективно успостављених погледа на свет.
2) моћи у финансијском домену
1) борбене моћи у сукобима
Задњих век и по историје су били сведок поступног умањења моћи оружаних и финансијских моћи ширих, народних популација наспрам оружаних снага државе. Тај тренд изгледа незаустављив. Директна његова последица је губитак одговорности државе према становништву. Из губитка одговорности државе произилази широко отварање врата уништавању предуслова за опстанак ичега здравог и врлог у свету у будућности.
Флексибилном приступу овом проблему, видимо да моћ државе и даље може претрпети удар, физичким средствима која се могу назвати НЕконвенционално оружје.
Пут опстанка цивилизације, ако га има, је у хладноратовском одмеравању снага између државе с једне стране, и људи који изражавају свој дух с друге. На дужи рок, сукоб ће попримати облике Хладног рата: технолошку трку: трку у овладавању методама, триковима; сарадњу у захлађеним односима; играње двоструких игара; сурове обрачуне; пребеге. Методе и средства у том сукобу ће се мењати. Међуљудски сукоби ће задржати њихову беспоштедну жестину и неморалност. Ти саставни елементи су безопасни по процес унутар-националног хладног рата.
У чињеници да моја визија укључује злобу, интриге и сукобе између сународника, у свој њиховој подмуклости, је вероватно најбољи залог њене функционалности.
Лењину је социјализам био једнак електрификацији + совјетима. Наш сутрашњи социјализам може бити једнак повременој де-електрификацији плус оним друштвеним облицима који ће је, уз ниске ризике, омогућавати. У једначини снага, ти друштвени облици су Х којег треба одредити.
Њихово одређивање и градња у будућности ће бити релаксииранији него досад. Преокрет у односу оружане надмоћи између Русије и Запада који је био обзнањен у четвртак 1. марта је умањио борбену моћ колонијалних снага у односу на поробљена становништва. Конкретно, он
(i) је елиминисао опасност од иоле већег рата код нас.
(ii) ће умањити притиске, уцене и утицај Запада на сваком нивоу друштвене хијерархије
(ii) пружа могућност већем развоју отпора криминално-државном савезу.
То сугерише да је време за више понашања на основу личног, моралног интегритета, без обзира на материјалне претње и притиске које трпимо.
…
Пре него што ставим тачку на ову тему, можебити да ће бити више користи него штете од још неколико (пет) тачака у сврху појашњавања:
- За оне незадовољне мојим млаким односом према принципима демократије и једнакости:
.
Животан интерес једног народа је много боље служен државом која је народу пре свега одговорна, у односу на државу која инсистира да је „демократска“, тј. од народа вођена. У ери у којој пишем ове редове, демократски представници народа у скоро сваком крају света саучествују у велеиздајама: у издајама националних интереса њихове земље. Од постанка демократије, изборна обећања се редовно крше, и то независно од степена “цивилизованости”: Френклин Рузвелт и Вудро Вилсон су били изабрани на платформама мира по сваку цену: они су увукли њихову изоловану земљу у највеће ратове. Темељни принципи унутрашњег и међународног поретка се руше без ичије одговорности на високом нивоу – у тзв. развијеним демократијама. Исти они који крше обећања дата гласачком телу, буду поново изабирани да владају од тог истог гласачког тела, у тим истим старим, тзв. развијеним демократијама. За бића која су мања од богова не могу ни замислити, то је највећи и најубедљивији доказ – да је изборна демократија апсолутно импотентна да произведе државну одговорност. - За оне који су још зачуђени мојим концентрисањем на бојну моћ:
.
[W]hile politics consists of much more than weapons, the nature, organization, and control of weapons is the most significant of the numerous factors that determine what happens in political life.
– Carroll Quigley, Tragedy and Hope, 74
. - Онима који се надају друштвеној комуникацији на вишем, уређенијем, и достојанственијем нивоу:
.
Sustained disruption can create the circumstances wherein [basic] criticism can be received. It’s the only thing that ever does.
(http://activistteacher.blogspot.com/2011/02/just-trying-to-attract-attention.html)
Ако неко зна сценарио у коме је злоупотреба скоро апсолутне моћи безбедносних органа искључена путем културних образаца, желео бих да о томе јавно проговори.
. - Онима који су се мрштили на мој изражен цинизам према схватању ,добар народ-зла власт’, као и онима који су скептични према потенцијалној снази народа:
.
Even in a society where it looks as if all power is in the hands of the government — let’s say, Soviet Russia — still eighty percent, at least, of human behavior in Russia is controlled by internalized controls which were socialized in them by the way they were treated from the moment that they were born. And as a result, they have come to accept certain things which allow the Russian state to act as if it can do anything, when it obviously can’t.
http://www.carrollquigley.net/Lectures/The-State-of-Individuals-AD-1776-1976.htm
. - Очекујем да ће се неки људи сетити Гандијевих метода тзв. пасивног отпора, грађанске непослушности, и журно хтети да примете:
“Ништа ту ново није речено! То је већ познато, … Гандијевска грађанска непослушност!”
Мој одговор:
Прво, кога брига за оригиналност. Беспотребно је на њу икада циљати. Та тема је сасвим безначајна и само смета.
Оно што је битно пронаћи јесте *инспирација* у овој жабокречини.
Осим тога, веза са Гандијевим приступом ми је одбојна, из следећих разлога:
По свему што ми је познато, Гандијев приступ је био јалов. Британци су самостално одлучили да напусте Индију. Све што је Ганди урадио, имало је скроман утицај на однос моћи између домаћег становништва и колонијалне владе.
2. Ганди је био изразито анти-технолошки настројен. Помињати Гандија у контексту технолошки писмене субверзије у модерном друштву доприноси забуни.
3. Име Ганди асоцира на патетичан, безуслован пацифизам. То је пацифизам против којег се и сам Ганди борио.
Извор и аутор : Доријан ЈР