Србија и Косово

Србија и Косово – гордијски чвор Балкана, десетљећима петљан са запада.

Бивша заједничка држава, СФРЈ, својим настанком и развојем је ријешила бројне проблеме суживота својих народа. Након крвавог рата и природне жеље свих да напокон завлада мир, изграђен је комплициран скуп односа потребних да дође до равнотеже интереса народа и националних мањина.

Примјер рјешења је било Косово – ни самостално ни несамостално, али ипак привредно високо ефикасно подручје државе на којем се описменило, запослило и конструктивно ангажирало људе у, до половице 20. стољећа, потпуно заосталој средини.

Уз помоћ запада, након Титове смрти тамо су почеле озбиљне побуне и нереди. Мој отац, који је с експертне разине сурађивао с правосудним институцијама Косова, објаснио ми је пар детаља запуштања политичке ситуације. На примјер, на цијелом Косову се осамдесетих неометано пратило телевизију Enver Hoxhine Албаније, одакле се проводила пропаганда националне несношљивости и територијалних претензија Албаније. Истовремено, великосрпски елементи у Београду су проблем напухавали, и додавали тензије измишљањем “поклона” Косову и “дугова” Косова остатку Југославије, нарочито Србије, омаловажавали Албанце као нераднике и примитивце, вјерски затуцане људе и слично.

Поврх свега, републичке и савезне тајне службе су жмириле на једно око пред оперативним обавјештајним радом западних служби, које су финанцирајући криминалце повезане с разним облицима шверца, организирале откуп приватне имовине косовских Срба. Политичке тензије су изазиване и напухаване да би се иза њих скривали и привредни криминалци, који су помоћ за Косово преусмјеравали по разним криминалним кључевима, скривајући се иза политичке аутономије Косова.

Паралелно с активностима разарања друштва, запад је међу својим агентима домаћег поријекла, и српске и албанске националности, пажљиво градио дискурс искључивости и неразумијевања, нарочито пазећи да злочини “друге стране” буду објашњавани као разлог да се с другом страном не суосјећа и не планира никаква сурадња. Неки моји пријатељи Срби, за које знам да су исправни и коректни људи, без размишљања на проблематизирање лошег односа према Албанцима кажу “нека, они су према нама били још гори”, или “покрај свега што су нам учинили, не требамо с њима суосјећати”.

Мој особни став је да би Косово требало бити дио Србије, јер је то рјешење након крвавог НОБ-а помирило интересе свих страна унутар граница, не рачунајући квислинге и злочинце изнутра, ни непријатељске факторе изван граница, за које ме није брига. Но како тај политички статус равнотеже интереса постићи у овој ситуацији? Ако приступимо на искључив начин, на Косову постоји мјеста само за један народ и његову државу. Потпадне ли Косово под Србију, неким чудом ускраћено америчке помоћи, то би значило да се за миран живот Срба Албанци морају иселити. Ако Косово остане у оваквом статусу, по тој логици би морали иселити малобројни преостали Срби. Наравно, ништа од тога није точно.

Основни проблем којег занемарује и једна и друга страна је да имају истог окупатора. Иста окупаторска пропаганда продаје “животни стил” повезан с дрогом омладини Београда и Приштине. Исте економске силе затварају творнице и исељавају становништво. Исте државе и појединци преузимају природне ресурсе. Којим правом онда можемо народе дијелити по националној линији? Није ли онда огромна маса сиромашних и потлачених људи природни савезник другој таквој маси у другом народу, нарочито ако је тлачитељ исти?

Проблем је што се сиротиња још увијек претјерано повезује и солидаризира с онима који јој доносе несрећу. За почетак, споменимо некога тко додуше није доноситељ несреће, али оставља дојам гласника могућег рјешења. Ради се о Борису Малагурском.

Вјерујем да већина људи сматра да је он проруски елемент који се бори за Косово унутар Србије. Из његових видео урадака за Спутник ријетко сам видио елементе заједничких интереса Срба и Албанаца, на којима би се могло градити заједништво и реинтеграцију Косова у оквире Србије. Политика подјела и сукоба није проруска, него западна политика. Да се у све детаљније увјерим, отишао сам погледати пројекцију његовог филма у Љубљану, док се још није могао видјети у јавности. Тамо сам научио доста ствари.

Прво, филм јест лијепо и стручно снимљен, али нигдје не спомиње ни не предлаже начин суживота, нити истиче заједничке вриједности које би повезивале Албанце и Србе. Нигдје се не спомиње какав зулум су Албанци доживјели од кад су “слободни”, нигдје се не спомиње колико је шверц дроге удаљен од основних школа, нити се спомиње тко се од америчких држављана уписао у власништво највредније имовине Косова. На расправи након пројекције филма, Малагурски је истакнуо да је филм, с попратним писмом, послао америчком Конгресу. Добро, намјерава ли он заиста тако просвијетлити амерички конгрес да конгресмени кажу: “повући ћемо се с Косова, није у реду то што се догађа манастирима.”.

Мислим да то нитко нормалан не очекује.

Рекао сам да сматрам да Косово треба реинтегрирати у Србију. Ако је тако, како би се то могло постићи? Неки пријатељи из Србије, којима сам споменуо моје мишљење, рекли су ми отприлике овако: “Де бре да их интегришемо, па овде немо’ш да нађеш 100 људи спремних да се боре за Косово”. Драго ми је због тога, јер моја жеља не укључује истребљивање Албанаца.

Наиме, кад су споменути “добротвори” Косова с америчким држављанством “инвестирали” у велике и вриједне привредне суставе Косова, то је значило масовна отпуштања људи средње и старије доби, који након тога сигурно неће наћи ни сличну егзистенцију. Њихова су дјеца у масовном походу на западну Европу тада кренула надомјестити обитељске приходе својим радом. Ту је настала и прилика за Србију, да интервенира кад су ти аутобуси прелазили преко њеног територија.

Гдје је тада била српска обавјештајна служба? Гдје су били пописи становништва, подаци о брачном и образовном статусу и свака друга врста инфилтрације у териториј који те тајне службе, наводно, сматрају својим? Ево како су српске службе могле поступити.

Сваки аутобус који прелази преко Србије могао је бити од прометне полиције заустављен на десет минута. У аутобус је могао ући службеник Републике Србије и младим Албанцима рећи овако.

“Драги путници, жао нам је што по своју егзистенцију морате у западну Европу. Нудимо вам бољу алтернативу. Сватко тко сиђе с овог аутобуса добит ће 300 ЕУР као гаранцију да ће имати новац којим може замијенити ову карту. Сваки појединац који остане у Србији добит ће примјерен бесплатни смјештај у самосталном монтажном објекту од најмање 50 квадратних метара, опремљеном за становање једне особе или мале обитељи. Сватко ће добити посао и фиксну мјесечну плаћу у динарској протувриједности од 1000 ЕУР на дан исплате плаће. Сви ће добити посао своје образовне разине. Сваких 15 дана, на рачун Републике Србије добит ћете викенд повратну карту да посјетите своје породице – уосталом, много вам је лакше с њима остати у контакту из Србије него из Њемачке или Шведске. Предлажемо вам да ову понуду прихватите што прије, јер смо ограничили број на 30.000 људи. За већи број Србија овог тренутка нема ресурсе.”.

Обавјештајни рад би требао осигурати да договором унапријед из сваког аутобуса бар пет или десет људи одмах прихвати понуду, и циљано “повуче” са собом још неколико људи који им вјерују, а нису били припремљени за овај догађај. О даљњим методама претпостављам да не треба разговарати. Економске елементе ове понуде би патриотска влада Србије без проблема савладала, јер би од 1000 ЕУР које дијели својим албанским “штићеницима”, од њиховог рада без проблема вратила 500, а ако их добро организира и зарадила више од 1000. Монтажне кућице такођер не би биле проблем – Србија, срећом, има дрвне грађе, и може си приуштити цијеви за воду и канализацију, као и струјне каблове. О томе колико напуштених крајева Србије чека на усељење не треба ни говорити. Укратко, за 15 милијуна ЕУР мјесечно, уз претпоставку да својим радом Албанци враћају само 500 ЕУР, или уз трошак од 30 милијуна ЕУР мјесечно да Албанци не раде баш ништа, Србија би имала војску која би се радо вратила и сличне увјете осигурала у властитом дому, на Косову. Уз паметно руковођење, та војска никада не би била наоружана – једноставно би трансформирала своје Косово на миран начин, примјером показујући тко је коме савезник, а тко окупатор.

Јасно, ова метода не би ишла сасвим глатко ни без проблема, али овом приликом нисмо ни близу изнијели све алате који би могли помоћи да се успјешно проведе у дјело.

У чему је онда главни проблем? Главних проблема има неколико.

Прво, власт Републике Србије у односу на Косово поступа као да уопће нема властиту агенду нити начин да Косово реинтегрира. Агенда власти Републике Србије је улазак у ЕУ, а можда и у НАТО, и осигуравање властите сигурне позиције у домаћој политици, заједно са свим привилегијама, што си ти политички актери не могу приуштити властитим снагама, него само уз помоћ западних сурадника. Зато о статусу Косова преговарају с доказано неефикасном Европском Унијом и доказано несклоним НАТО пактом и Америком, иако из те комуникације не могу извући ништа.

Друго, грађани се не солидаризирају с онима који пате на територију који би се требао реинтегрирати, него ипак власт Србије доживљавају више својом, него што својима доживљавају припаднике своје (сиромашне) класе на Косову. Јер су косовски сиромаси Албанци.

Треће, развијена митоманија о жртвама и злочинима, уходане комуникацијске навике и бројне предрасуде спречавају грађане Србије и Косова да свој проблем реструктурирају на нов начин. Овим начином га сигурно неће ријешити. На жалост, много жртава и повијесних неправди једној и другој страни “помажу” да у таквом затвореном кругу и остану.

Жртве ће једном ипак морати пустити живе људе на миру…

за НФ Твртко Марас  – Загреб