Траже се ”способни” – компетентни су вишак!

…илити, дипломе без посла – послови без дипломе!

Муке по Владимиру… једном обичном професору виолончела и наставнику италијанског језика, који је као такав незапослен, јер има храброст, понос и достојанство, али нема тражене квалификације да би се изборио за своје место међу ”способнима”.

”Обесправљени народ трпи, пати и умире због изопаченог експериментисања њиховим животима и судбинама.”

Владимир Томић је до 21. фебруара 2013. године био професор виолончела и наставник италијанског језика у Средњој музичкој школи у Суботици. Из школе је избачен зато што је пријавио фалсификоване дневнике индивидуалне наставе наставника виолине који је две године био члан Градске владе Суботице испред ЛСВ. За то време није држао наставу, а колегиница, наставница клавира га је уписивала у књигу долазака и одлазака из школе и уписивала часове у дневник уместо њега. Ученици нису имали две године наставу виолине због чега су назадовали, а он је уредно добијао плату у школи за часове које није одржао! Поред плате коју је примао као члан Градске владе Суботице, наравно!

Реч је о типичном представнику посебног соја људи који се у Србији данас називају ”способнима”, а који је захваљујући својим ”способностима” успео да са осмогодишњом школом упише Академију лепих уметности у новембру 2009. године и да заврши четворогодишње студије у јуну 2010 године. Наравно, на факултету који није лиценциран, а у међувремену је и укинут. Тако се користе благодети неолиберализма у Србији, који каже да све мора прећи у приватне руке, а држава као нужно зло треба минимално (да ли и селективно?) да интервенише.

Није шала, није смешно – то је Србија с почетка 21. века!

Владимир је у Суботици радио 5 година и 2 месеца, као и сваки модерни прекарни радник, условљаван и уцењиван да свака три месеца потписује нове уговоре о раду за оба предмета.
У ствари, у Средњој музичкој школи су га и запослили да би ”чувао” радно место за неквалификовану наставницу виолончела која као таква није имала ни Уговор о раду у време када је Владимир наводно почео да је ”мења”.  Високу стручну спрему и стручни испит није стекла ни у тренутку “повратка на посао”.

Она је сада помоћник директора у Средњој музичкој школи у Суботици, иако нема ни положен стручни испит нити има пет година радног стажа, а у школу је примљена на фиктивно радно место јер квалификације које има нису потребне музичкој школи.

Није шала, могуће је – то је Србија с почетка 21. века!

Лице које је одговорно за двогодишње фалсификовање дневника сада је у истој школи предсеник Школског одбора.

Није шала, није смешно – то је Србија с почетка 21. века!

Постављање директора (директорке) у школи није било израз воље Наставничког већа, већ је наметнуто, политичко решење, наводна нужност по ”националном кључу”. Претходни директор иако је учествовао на конкурсу за то радно место по конкурсу од августа месеца 2012. године, до сада није добио Одлуку о избору директора, да неби могао да заштити своје право у управном спору.

Последица свега овога је да је пола старог квалификованог наставног кадра отерано из школе. Знатан део преосталих наставника се осећа поробљеним и обесправљеним. Међутим, нису и ућуткани. Колико пажње свеколике јавности ова директорка заслужује, види се и по томе што су обесправљени креирали читав сајт који се зове  “Иди Едит” (погледај сајт), који се бави злоупотребама директорке Едит Барлаи и другим неправилностима и незаконитостима у раду Средње музичке школе у Суботици.

Од дана прекида радног односа до данас, ни Основни суд у Суботици, као ни Виши суд у Суботици нису спровели законски поступак по Владимировој тужби од 27. марта 2013. године.

Да владајућој олигархији ништа није свето и да ни Музичке школе не препуштају компетентима већ ”подобнима” и да су владајуће олигархије исте и у другим републикама бивше Југославије, уверио се Владимир радећи као наставник једно време и у Црној Гори.

У Музичкој школи у Бару је био запослен до августа 2005. године. Неквалификоване силеџије тамо су му прекинуле радни однос само зато што је био бољи од њих и што је као такав представљао опасност! Зато што је са својим ученицима вежбао, наступао и што су му ученици добијали награде на домаћим и интернационалним такмичењима, а да је при томе цела класа од 12 ученика имала само једно школско виолончело.

Основни суд у Бару је марта месеца 2009. године донео првостепену пресуду да је школа дужна да врати Владимира на посао. Октобра 2009. године, Виши суд у Подгорици је потврдио првостепену пресуду.

Априла 2010. године Врховни суд Црне Горе је потврдио пресуде Вишег суда у Подгорици и Основног суда у Бару. Након тога је Извршни суд донео Решење о принудном извршењу, али извршење никада није спроведено.

Није шала, није немогуће – то је Црна Гора с почетка 21. века!

Инспектор рада је наложио Музичкој школи у Бару Указивањем да врати Владимира на посао, али није донео Решење којим налаже принудне мере против школе и директора. Заштитник грађана Црне Горе је утврдио да све ово НИЈЕ дискриминација иако ЈЕСТЕ кршење Владимирових права на законити поступак.

За крај, Владимир поручује: ”Ово је само кап у мору с обзиром шта све енормно велики број људи трпи због бахатости система који је зрео за суштинску ревизију. Ја успевам да преживим зато што имам одређене вештине и знања. Међутим, велики број људи нема такве могућности и не може да се прилагоди ситуацији у коју је доведен не својом одговорношћу или кривицом. Тај обесправљени народ трпи, пати и умире због изопаченог експериментисања њиховим животима и судбинама.”

Владимир верује да тимски рад и колективни капацитети могу улити наду и што је још важније, вољу обесправљенима да подигну главу и узму оно што је њихово. Да се заједно изборимо за правду и људско достојанство, како би могли дати земљи, мајци хранитељици  оно што она од свог потомства очекује.