Тања Четверикова : Зашто Путин делује непредвидљиво за Запад, али и за већину Руса
Одличан, искрен текст преузет са руског портала ПолитДайджест који даје подршку председнику Русије, али истовремено открива све унутрашње потешкоће и дилеме са којима се руски народ данас суочава.
Запад активно води хибридни рат против Русије. Али зашто Путин повлачи неке несхватљиве потезе, „играјући“ се с петом колоном, отвореним русофобима и западним непријатељима Русије? Савремена „путинијана“ је опширна, али брижљиво обилази главна питања. Најчешће се Путинови пријатељи и непријатељи надмећу да његове мане истакну као врлине (пријатељи) или врлине као мане (непријатељи). Просечан житељ сасвим праведно гунђа из свог угла, где га је сатерао постсовјетски живот, да је Путинова власт нејасна, несхватљива, неодређена, а његов политички рукопис нечитак… Управо је тако, пријатељи моји! Ми видимо нејасан, нечитак, неразумљив курс, а другог, у насталој ситуацији, није ни могло бити. Становник, загњурен у своје свакодневне проблеме и животне недаће (а тога има напретек у свакој просечној породици) од дрвета не види шуму, од детаља – главно. Не види то, да је само постојање животних проблема, доказ тога да је он, становник, жив. А то као да се подразумева.
Не, то се не подразумева!
По потпуно очевидним плановима глобалистичке власти, вас већ 15 година како не би требало да буде. Ви постојите упркос јасно израженој вољи западних глобалиста. Постојите само фактички, јер вас је правнички свет већ давно уписао у покојнике. Чак се ни руска застава не подиже на Олимпијади, јер у њиховом схватању нема (давно би требало да нема) такве земље… а већина становника у свом уобичајеном гунђању нису то ни схватили. Колико треба још одеских Хатина да се почини да би Руси схватили – њих масовно, систематски и циљано убијају! Колико још руских градова, гађати артиљеријом пред очима „светске јавности“ да би Руси схватили да их убијају? Колико још области отргнути од Русије да би Руси схватили да их убијају? Колико још улица назвати именом људождера Дудајева, да би Руси схватили да их убијају? Не реформишу, не интегришу, не модернизују, не „уче цивилизацији“ него управо убијају, као јунце у кланици? Па то треба једном схватити! Одрасли сте, пунолетни људи, и ако вам озбиљне инстанце кажу да вас нема, то треба примити к знању? Русија је требала да нестане пре 15- 20 година. Такав је био план, и нико га није отказао, чак ни порицао. Нису се никада ни устручавали да га обнародују: „Руска федерација је средњерочни пројекат…“
И ви бисте били спасени од свих проблема тамо „где пред нову годину одлази стара“, где су масовно сложили чеченске Русе и крајишке Србе… а ви сте живи упркос свему, упркос колосалним средствима која су упумпана у ваше уништење! Упркос томе што је застава ваше земље већ забрањена на спортским манифестацијама…
Талентовани војсковођа Владимир Путин веома подсећа на Флавија Еција, ког су историчари почастили епитетом „последњи Римљанин“ , и на Стилихона. Оба су својим даром војсковође спречили, чинило се неизбежну, погибију Римског царства, повезану с крајњим распадањем и труљењем основне масе Римљана. И Путину, и Ецију, и Стилихону било је суђено да постану скупљачи остатака, то јест, да траже ослонац у таквом људском материјалу с којим се скоро више ништа не може постићи.
Навешћу још једну аналогију: кад је падао Константинопољ, његових житеља (скоро пола милиона) било је значајно више него наврлих Турака. Али борци су били распоређени на зидинама Константинопоља тако ретко, да нису могли да чују један другог! Већина житеља више је волела да „збрише“ из армије, сматрајући да су Турци царев проблем, а не њихов. А они, је ли, и без Турака имају гомилу проблема, личних, домаћих, пословних… кад је Константинопољ пао, Турци су поклали све. И не само од варварске суровости. Султан је сматрао, да му људи, који нису хтели да бране свој град, нису потребни као поданици, да су то кужни сифилитичари духа који би заразили и његове поданике својом унутрашњом трулежи. Султан није желео да влада таквим ђубретом, које не занима ништа, осим сопственог богаћења, и спремна је да служи било ком завојевачу… далеко ли су одмакли од Константинопоља моји земљаци који ни после комадања земље на 15 делова, ни после Одесе, ни Донбаса, не желе да признају да их убијају?
„Међу растопљеним свећама
Међу ратним трофејима и мирним ломачама
Живела су књишка деца, не знавши битака
Кукумавчећи од својих дечјих катастрофа.“
Нема тачније од класика : књишка деца која кукумавче од својих плитких катастрофа. Управо ту тврђаву уклету, на коју су зинули са свих страна, од Талина до Кушке, напола већ прогутану, Путин је покушао мобилисати на отпор неумољивој смрти. Да би искористили последњу шансу и…
Где видите Русију на карти из 90-их? Отворите, и погледајте. Видећете преко мере суверене Јакутију, Бурјатију, Ичкерију, Кадарску зону, Финце како се облизују на Виборг и Петрозаводск, Укре који истискују руски дух с Крима… међу свим тим америчким бантустанима нема Русије. Она је већ археолошко налазиште, културни слој под актуелним политичким формацијама Евроазије. Па већ је била формирана Уралска република, с нишаном на сувереност…
Да спроведу Русију у непостојање, требало је неколико фигура које би се смењивале у низу, и које слежу раменима.
Клонови Горбачова („Ја сам ставио на гласање, али ме нису подржали“, итд)
С одласком Горбија СССР се распао на 15 комада. С одласком Јељцина преостало језгро такође се требало распадати, на још мање крхотине. А тамо није било бог зна шта ни да се распада. „Све се распало пре нас“. Прочитајте уставе бивших аутономија – све с амбицијама супердржава, ма каква Русија, и’те молим вас…
На сваки председнички мандат долазио би следећи Њемцов, и под његовим демократским гримасама држава би се стискала све више, као нерадо, а у ствари по плану, дајући на вољу новим и новим украјинама… а експредседник РФ одвајао би за личну вилу у Мајамију где би и наставио да живи у милијардерској раскоши, ничег се не бојећи, безбрижно, купајући се у свим задовољствима која се само могу замислити.
Путин је савремени Јануш Корчак. Подсетићу укратко на Корчакову судбину. Био је истакнути пољски писац, педагог, лекар и јавни радник. 1940-те заједно с васпитаницима Дома сирочади пребачен је у варшавски гето. Корчак је био познат у целој Европи али је одбио све предлоге својих поштовалаца да га извуку из гета и сакрију на „аријској“ страни. Корчаков сарадник Игор Неверљи причао је: на Бељанама смо му изнајмили собу, спремили документа. Могао је да напусти гето у ма ком трену. Смисао докторовог одговора био је – нећеш оставити дете у невољи, болести, опасности. А овде је две стотине деце. Како их оставити саме у гасној комори? И може ли се све то преживети? Кад је у августу ’42. Стигла наредба о депортацији Дома сирочади, Корчак је пошао с осуђеном децом на станицу и у теретним вагонима отправили су их у Треблинку. Одбио је у последњој минути понуђену слободу и изабрао да децом и умре с њима у гасној комори. Постројена деца по четворо. На челу – Корчак, погледа упереног напред, држећи двоје деце за руке. Чак је и помоћна полиција стала мирно и одала пошту.
Тако је поступио Корчак. Тако је поступио на наше очи и Владимир Путин. Он је знао да је руски народ осуђен на смрт од најмочнијих сила света. Од оних који се свете непријатељима до седмог колена. Он је знао да је њему, као експредседнику, обећано огромно богатство и раскош из бајки. Сва блага света биће му бачена пред ноге. Он је лако могао да оде, као издајица Горбачов, и да се проводи тамо где се данас проводи Горбачов. Све што је светска власт тражила од њега било је да оде и не смета џелатима. За то би, као Јуда Горбачов, добио све, о чему се само може сањати, плус поштовање, места у најелитнијим резиденцијама. Не би се морао будити у леденом зноју, промишљајући о судбини Милошевића и Гадафија… и ето такав је избор, отићи у мир и раскош, уживати у животу без страха за себе и за кћери, по принципу Горбачова. Или да остане и подели судбину свог народа.
Нико не зна зашто човек тако бира, и од милијардера из елитног одмаралишта претвара себе у мету, у камиказу, у непријатеља најстрашнијих сила које постоје на Земљи, а можда и испод земље. Тако је поступио Јануш Корчак. Тако је поступио Путин. Поставио је под удар себе и своју породицу, да породице других, у Казању, Улан-Уде, Уфи или Петрозаводску не узнају судбину Тираспоља, Бакуа, Доњецка, Луганска… да Русе у Уфи не би спаљивали као у Одеси. То је био избор, и он је страшан. И он боље од нас зна какав је страшан избор и с ким се завадио. Колико је чудовишна у свом безакоњу та сила која је Русе осудила на смрт. „И зачуди се сва земља, следећи Звер, и поклони се змају, који је дао власт Звери, говорећи: ко је налик овој Звери? Ко се може с њом борити?“ (Апокалипса,13) .
Да ли је становник то схватио? Не. За размекшалог грађанина позног Рима нема Корчаковог избора. Да пред те људе поставе избор – ваша, или туђа деца, они ни секунде не би размишљали. Сва невоља брине те велике и мале Њемцове само кад се тиче лично њих. Чим дознају да нису по њих дошли – смире се. Патриоти говоре о Путину много непријатног. И много тога звучи убедљиво. Патриоте раздражују олигарси, брине судбина Донбаса, изазива узбуну бог зна каква економија… све је тачно, и та питања треба, и морају да се поставе.
Али сама чињеница да капетан није напустио своје морнаре на торпедованом броду који тоне, није прешао преко понтона који је додао брижни непријатељ, у безбедну кабину него остао, и оставши сам себе осудио на страшну освету снага од којих се само на помисао о њима коса диже на глави, подметнуо себе више него вероватном ритуалном убиству. Ризиковао је родбином, блискима, пријатељима, та чињеница нешто вреди чак и ако се не држимо исте мисли као он.
превела – Јелена Павловић
