Стефан Алексић – Шајкаче и цилиндри: шта је алтернатива?

Овај текст разматра политичко-идеолошке различитости за сада предизборно најактивнијих председничких кандидата и поставља питање – да ли суштински различита политика може да се очекује од тројице најистакнутијих? Сходно томе, следе кратки осврти на кампање и политичке позиције Александра Вучића, Вука Јеремића и Саше Јанковића.

Преузето са портала: Машина.рс

Аутор: Стефан Алексић

Да ли ће председнички избори понудити некакву алтернативу? Ако је и било дилема око овог питања, развејао их је већ сам почетак кампања за изборе који још нису ни расписани. Опозициони кандидати своје предлоге своде на препакивање старе приче о мањем злу – што само прикрива недостатак стварних алтернативних предлога.

Овогодишњи изборни циклус бавиће се позицијом председника републике. Усред деструкције демократских механизама симболички набој овој позицији даје чињеница да је у питању једина преостала политичка позиција за коју се гласа директно. Многи су кандидати најављивали своје учешће, у стрелце су се развили и кандидати-комедијанти, а од свих ‒ три су личности до сада дале идеју о свом предизборном наступу, кампањи и њеним идеолошким темељима. Сходно томе, следе кратки осврти на кампање и политичке позиције Александра Вучића, Вука Јеремића и Саше Јанковића.

Александар Вучић

О кампањама садашњег премијера није лако говорити у категоријама предвиђања ‒ првенствено због тога што је нејасно када једна завршава а друга почиње (то јест, завршава ли се икада). Но обашка што он већ неколико година јавне медије користи као приватне сервисе личне промоције, потпуна је мистерија којим ће методама ова кампања бити реализована, јер то изгледа зависи од плана маркетиншких агенција које креирају бренд под називом „Александар Вучић“. Уистину, једини конкретнији материјал који засад имамо јесте фамозни спот у авиону.

Иако су реакције биле претежно негативне, тешко би се могло тврдити да је спот једноставно лош, јер с маркетиншке стране гледано, спот је одличан: у најмању руку, одгледали су га без трептања сви који су налетели на њ. Да је спот лош, не би иста маркетиншка агенција успела да га прода неколико пута: у Украјини, Словачкој, Србији… Али и као сиже, у питању је мајсторство: у споту се преплићу архетипски и експлицитни политички план јер се „радња“ одиграва у (хипотетичкој) ситуацији у којој је вредносно одређивање унапред дефинисано и у којој је одлучивање за понуђену опцију представљено као једини излаз из иначе безизлазне ситуације. Траг метајезика омогућава нам да бацимо поглед на план, стратегију и политички циљ. Рабљење архетипских тропа и дубинских идеолошких оријентира (ред/хаос) омогућило је креирање простора за двоструки слоган кампање: онај експлицитни и један имплицитни – метаслоган.

Имагинарна ситуација авиона који се руши јер се пилот и копилот свађају савршена је мапа новоконзервативног политичког етоса који полази од претпоставке да су дисонантни тонови ти који праве проблеме, те да је друштву потребан ред (Орднунг). Вучић, дакле, наместо „брже, боље, јаче“ нуди завођење реда. Решење за достизање тог циља је укидање антагонистичких тенденција ‒ оних који праве неред, и изгледа да је један од корака за достизање тог циља: укидање институције директно изабраног председника.* А политички циљ је десничарски Ла Ла Ланд ‒ друштво као уплашени и пасивизирани путници, вођа као избављач, пилот и заводитељ реда, а демократија тек као згодно институционализован канал за акламацију.

Но у питању је банална рефлексија вишедеценијског идеолошког темеља политичких сфера у посттранзиционим друштвима: наводни месијански задатак транзиционих елита јесте реконструкција капиталистичких односа „чишћењем“ нереда који је направио социјализам и ишчачкавањем социјалистичке недисциплине и безобразног захтева за еманципацију и класну покретљивост.

Вук Јеремић

Од глобално амбициозног до локално осредњег кандидата кратак је пут. Јеремићева кампања већ је бајата вест ‒ врти се као онлине реклама већ пар месеци, а бајата јој је и структура: овај кандидат је зихераш и игра на карту грађанског национализма ‒ најопштије и политички најпразније фразетине у политичком спектру. Политика се у Србији од распада Југославије испоставља као тумарање од ове до оне врсте национализма, па се и Јеремићеве и кампања и политичка каријера најјасније дају разумети као последица проли(в)ферације национализама разних боја.

Јеремићева кампања стога је једна од супстантивно празнијих међу жестоком конкуренцијом: ни трага вредносном оријентиру, само прича о деди солунцу потпомогнута суптилном критиком кадровских решења, те наводне неспособности и незнања власти. Изгледа да је Јеремићев метаслоган „Исто, само мало боље“.

На први поглед, Јеремић циља наличје оне Србије чије лице гађа Саша Јанковић: грађанска Србија, националистички подтип. Оно што остаје занимљиво јесте чињеница да се готово и не сумња у претпоставку предизборних калкуланата да Јеремић и Јанковић гађају различите џепове гласачког тела које се противи Вучићевој владавини: један, наиме, гађа „националистичкије“, други „грађанскије“. А у питању је последица идентитетских магли, заврзлама и илузија јер чињеница је да и једна и друга кампања калкулишу истом комбинацијом тропа из регистра општих места и славних предака, али је и чињеница да се тешко може успоставити јасна граница између ове две групације.

Саша Јанковић

У питању је једини кандидат који је идентификовао некакву „левицу“ и упутио јој позив. Међутим, тај позив се налази у склопу изаканог позива „свима“: и левима и деснима и горњима и доњима и шајкачама и цилиндрима (заиста: докле више с тим?), а пре свега митској „пристојној“ Србији. Јанковићев предизборни скуп у Хали спортова био је дубоко разочарање: патетична модернизација ионако симболички сиромашне химне (која је ваљда требало да одигра улогу излизане симболичке везе „старог“ и „новог“), подршка од неких у најмању руку проблематичних ликова, зазивање митске „пристојности“, па и арогантна појава лидера две излизане странке који су својим сенкама угрозили могућност да се, на темељу социјалног капитала који је Јанковић зарадио као заштитник грађана, артикулишу алтернативне политике. Дух некаквог антимилошевићизма на скупу метастазирао је у збир изанђалих симболичких дистинкција „нас“ („пристојних“) и „њих“ („непристојних“) и идентитетских означитеља показујући суштинску немоћ „опозиције“ да се развеже из идентитетског сидришта у које се укотвила пре три деценије.

Другим речима, још једном је очигледно да је „опозиција“ у Србији идеолошки имобилисана: Вучић је преузео темељни мејнстримашки и својевремено опозициони наратив („приватизуј!“) ‒ и почео да га спроводи далеко ефикасније, па претходнима није остало ништа друго до требљења „пристојних“ од „непристојних“. Утолико је и Јанковић у опасности да постане тек још један идентитетски кандидат који рачуна на идентификацију некакве „пристојне“ Србије. Јер творци његове кампање неће препознати ни прикривени култур-расизам овог појма нити ће га препознати као идентитетски означитељ; напротив: препознаће га као предност, елитност у односу на остале грађане – згодно оправдање за неоправдано дизање носа. „Пристојност“ се стога испоставља тек као трик самозаваравања који ће омогућити гласачком телу да се осећа надмоћно упркос могућем поразу; Нојева барка на којој ће гласачко тело преживети до следећих избора на којима – наивно верује ДС – Вучић више неће имати опција.

Иако је постојала маргинална могућност да се позиционира као кандидат алтернативе, Јанковић се изгледа одлучио за формулу с којом сигурно губи: центрашка демагогија, старомодна кампања, неизбежни деда солунац, подилажење на шкакљивим местима (Косово & Република Српска), позивање на некакву излизану „елитност“, ослањање на варљиву подршку издуваног страначког естаблишмента. Овако разапет између сопствене савести и кампањских захтева, Јанковић подсећа на пливача који се нашао у јату ајкула. Стога савез ДС-а с Јанковићем и кампања највише подсећају на театрални харакири; лабудову песму опозиције конституисане деведесетих; самоубилачки напад у директном ТВ преносу у којем ће изгорети од силине демонстрирања сопствене пристојности. Мада, руку на срце, можда је тако и боље: коначни нестанак опозиције која је израсла на празној десној демагогији деведесетих била би најбоља ствар која се некој будућој овдашњој опозицији може десити.

Директна последица идентитетског тумарања „пристојне“ Србије хронични је недостатак програма, па чак и основне политичке орјентације. И управо се ту налази кључни проблем овог кандидата. Задатак заштитника грађана је једноставан – пратите слово закона. Када сте политички ангажовани, ситуација се вишеструко компликује те више није довољно бити принципијелан нити „пратити слово закона“: морате се политички и вредносно оријентисати не само према неким стварима, већ према свим стварима. Јер политичко одређивање вам је као метафизика ‒ избаците је кроз врата, она уђе кроз прозор.

Међутим, након критике, хајдемо указати на могуће путеве којима се може извући из густог идентитетског шипражја подела на народњаке и рокере/забавњаке.** Кани ли Јанковић да се позиционира као алтернативни кандидат ‒ мораће, макар оквирно, да се определи у односу на животна питања и у том смислу са левице долазе извесна питања на која би морао да одговори:***

– Који је ваш став поводом: рапидне трансформације урбаног живота у град за капитал?; брзе и сурове дисциплинације свакодневног живота и механизама којима се то постиже (комунална полиција и полиција)?

– Шта радити с галопирајућим сиромаштвом, неизбежним нуспроизводом трансформације у капитализам-на-периферији; убрзаном реконзервативизацијом друштва као последицом прилагођавања друштва потребама капитала?; прекаризацијом рада и скандалозним пословањем агенција за изнајмљивање радне снаге?

 – Како се одређујете према ономе што се назива „трка до дна“ – трка у смањењу цене рада зарад привлачења страних инвестиција?

    – Који је ваш политички став поводом дуалног образовања?
    – Шта планирате да урадите поводом опадања доступности јавних сервиса попут здравства, јавног превоза, социјалних сервиса, породиљских и дечјих додатака…?
    – Како се односите према покушају отварања питања „власништва“ над женским телом, вештачким конструисањем „питања абортуса“, као и према такозваним политикама породице? Како се односите према галопирајућој клерикализацији друштва?
    – Идемо мало и по актуелним темама: Какав став заузимате поводом могућег затварања (а можете да се кладите да је следећи корак нека верзија приватизације) Дома културе „Студентски град“?
    – Наравно, кад смо већ ту, питање свих питања је: како се позиционирате према приватизацији, најважнијем и најопаснијем савременом друштвеном процесу? – оном који се налази у темељу свих ових осталих проблема.

Но, ова би се питања и захтеви за Јанковића ваљали читати са извесном задршком и уз извесна упутства: левицу неће задовољити ниједан одговор који почиње и завршава се с „правна држава“. Јер, уколико се налазите на доњем спектру социјалне лествице, постаје вам јасно да је „правна држава“ створена унутар капитализма де фацто механизам привилеговања тренутно централног друштвеног процеса – приватизације.

*Вештији и смелији аналитичари још су пре годину дана указали да је Вучић доживео пораз на прошлим парламентарним изборима јер није добио већину која би му омогућила да промени устав управо на месту на којем се бави овом институцијом.
**Питање је практично таман колико је и етичко: ако мислите да Вучић добија изборе зато што он и његова партијска машинерија потајно сањају опанке или зато што му је гласачко тело „непристојно“ – грдно се варате.
***То што нека од ових питања не спадају у надлежности председника није од велике важности: и за ту је позицију важно имати ставове и релативно јасну слику правца у којем желите да се друштво креће.

Преузето са портала: Машина.рс

Аутор: Стефан Алексић