СОЦИЈАЛИЗАМ ИЛИ БАРБАРИЗАМ
Славен Славичек
Ни једна врста на земљи није коначан продукт еволуције, па ни човјек. Тако нешто не постоји, како никад није постојала прва риба, прва птица, прва крава или први човјек. Теорија еволуције није постављена као теорија у смислу пројекта који тек треба доказати, а с неизвјесним исходом, већ је емпиријски доказана на знанственој методологији, а нове спознаје је само потврђују и надограђују.
Социјализам је једино људско друштво организирано да ставља човјека као врсту у позицију референтне точке чији су интереси императив, не дајући предности на појединачној разини, али сматрајући императивом да све потребе свих људи управо на јединачној разини буду задовољене. И то не само оне материјалне. А искориштавање човјека од стране другог човјека сматра се Злом.
Дакле, дилема што ставити на прво мјесто давно је ријешена.
Претходна су предкапиталистичка друштва на прво мјесто стављала Створитеља, а човјека у позицију свјесног производа којем је сврха постојања осјећати бескрајну захвалност и оданост самим тиме што постоји да би морао осјећати бескрајну захвалност и оданост….и тако у парадоксалном кругу у који се укотвила Црква као посредник који убире камате захвалности и неизмјерној оданости, заузимајући мјесто отјеловљенога Бога на земљи.
Капитализам у суштини претходни образац оставља по страни – не слама га него по потреби користи ради лакшег одржавања власти и дисциплине. Но, у пракси на првом мјесту и референтну точку поставља Профит као сврху самоме себи. А човјека тек у службу профита,сто је подједнако бесмислено као и претходни образац, јер оба манипулирају човјеком на разини ствари, функционалног предмета који се користи у сврху постизања циља, наметнуте квалитете која сврху може имати тек уколико служи човјеку, не обратно.
Па кад Црква критизира бездушни капитализам, не чини то ради интереса човјека, ни као јединке ни на нивоу врсте. Чини то ради себе и повратка на образац властитог интереса сакривајући се иза Бога као кључне точке.
Социјализам и демокрација су синоними, па између те двије ријечи не треба постављати ‘или’.
А како су квалитативни етички помаци у односу на саморазумљивост (нпр. потребе да људи имају друге људе као робове чији сам живот посједују) већ постигнути, ту је диференцију немогуће описати као флоскулу. Тренутна је аберација посљедица повратка на примитивнији образац, па из перспективе друштва гдје је Човек био у сржи интереса, у односу на овај, где смо деградирани на апарате за постизање профита – тренутну ситуацију очитавамо као пропаст, што у успоредби с претходном парадигмом и јест. Но, умјесто да смо у стању очитати квалитативну диференцијацију и јасно одредити што је добро, а што не, поједини пропадају мимо логике у културни релативизам потпуног изједначавања вриједности, што је неодрживо и погрешно, те врло штетно. Јер замагљује чињенично стање.
Једина флоскула у цијелом наведеном ракурсу је релативизација.
Резиме:
Уколико односе у којима сте у ситуацији да се на намјерно изазваном рубу егзистенције борите за голи живот губећи здравље, како би ваш газда могао купити и трећи Ферари ове године, сматрате једнакима с онима кад сте добијали плаћу достојну човјека, имали вријеме за обитељ и особан напредак и надградњу, бесплатно здравство,школовање и људски приступ, морам устврдити како судбину описану у првом случају у пуној мјери и заслужујете.
Коме је свеједно прима ли плаћу у новцу или шамарима, треба га исплаћиват у шамарима, натјерати га да ради 20 сати дневно до физичког и психичког слома, претворити га у роба без људских права и поставити на ниво замјењивог дијела строја у функцији стварања профита. Штета не постоји, јер по том ракурсу раширеног, малодушног релативизма, то је исто као и било што друго, чак и дијаметрално супротно – тек флоскула успоредива с било којом другом флоскулом, јер осим флоскула ништа и не постоји. А да ли је тако?
За мене не. А избор постављам на релацију : СОЦИЈАЛИЗАМ ИЛИ БАРБАРИЗАМ. Без релативизма. Апсолутно бирам социјализам, без резерве.
The typical consensus appears to be they’d continue to be
given, but I presume the chance prevails that anything
basically could happen to avoid it.