СЛОБОДАРСТВА СЕ НЕ СМЕМО ОДРЕЋИ!
Пред нама данас није један обичан дан, једна обична субота или обичан 11. дан у месецу новембру. Пред нама је данас Дан примирја у Великом рату , или како би то ми требали да називамо „Дан слободарства“. Наш поглед на Велики рат или Први светски рат дијаметрално је разичит о западноевропског погледа који има потпуно другачији поглед на дешавања која су претходила и која су постала епилог тог рата. Земље Западне Европе вештом манипулацијом и порпагандом успеле су да споје Први и Други светски рат зарад свог кази пројекта „ЕУ“ која предстаља „крај дугог сукобљавања и лутања европских народа и држава“. Њихови економски мотиви за већим богаћењем, бесцаринска трговина, слободно тржиште, лакше запошљавање (али и отпуштање!) вешто су прекречени фасадом сећања на два светска рата. Међутим свакако је јасна дистикција ратовања Србије и разлог уласка великих сила.
Братске српске, бугарске, грчке и црногорске трупе након вишевековног ропства 1912. заувек су отерала „болесника са Босфора“ са вечег дела Балкана, оставивши мали османски ( турски) прозор од Једрена до Цариграда. Четири мале балканске државе, малих али слободарских народа успеле су да остварене оно што велике силе нису успевале или нису хтеле, да победе Османско царство. Значај ове победе и његова штетност за велике силе, морала је жељама „господе“ са Запада бити санирана како не би постала опасна зараза звана слободарство. Како би умањили ослобођење Балкана од туђинског јарма, и онемогућили даљи талас слободарства у Европи, решили су да се врате старој латинској мисли: „Divide et impera! – Завади па владај!“
Семе раздора клијало је око Македоније, између Бугарске и Србије. Уз свесрдну помоћ аустро-угарска агентуре, бугарски Генералштаб одлучио се за страшан потез: „Напасти српске положаје!“ Бугарски потез показао је као кобна грешка. Српска војска вешто је савладала буграску издају, инструисано од Аустро-Угарске, и контрофанзивом успешно одбацила бугарске снаге. Иако је изгледало да је Аустро-Угарска незадовољна, она је била пресрећна из више разлога. Првенствено је семе сумње посејано по Грчкој, Србији и Црној Гори, а семе ревншизма по Бугарској и Турској. Таквом поделом улога балканске државе држане су у сталон опасности једна од друге, док је стварни непријатељ изледао „забринут“ и решен да „помогне својим комшијама“. Исцпрљене од ратовање и жртава али поносне на победе и идеју слободарства, балканске државе много нада су полагале у мирну 1914. и године које ће доћи. Наде постоје да би умирале, тако је и ова нада преминула пре свог времена.
Милитаризам обојен црно-жутим барјаком завојеваштва и тираније желео је да се вине више, и да своју крваву лепршавост показује ка југу, ка Балкану. Стара тамница народа Аустро-Угарска суровим јармом тираније држале је словенске народе вековима, а својом репресивном окупацијом Босне и Херцеговине, показивала је читавом свету да је интерес једног цара важнији од интереса и воље читавих народа. Стари лисац и тиранин, Франц Јозеф или цар Фрања, меркао је нове провинције своје тираније и накрадне творевине. Две државе требале су под хитне бити примљене у Фрањину царску „европску породицу народа“. Биле су то Србија и Црна Гора. Њихова места у тој творевини би осигурале „регионални мир и стабилност“ и „брже економско напредовње“, све би се то осигурале а оне би постале „просперитетне и слободне“. Све се до то добијало по цени једне једине речи, једне једине идеје – слободе!
Међутим тада нити Србија нити Црна Гора, нису биле спремне да се одрекну своје слободе, своје историје, традиције, достојанства, части, чојства и јунаштва, ни су се хтеле одрећи својих слободарских мисли. Због својих идеја, светлиле су као два светионика не само на Балкану већ и у Европи. Друге европске државе имале су једну ствар коју ми никада нисмо имали – колоније. Њихово поимање слободе често је изледало иронично а понекад и морбидно. Тешко је разумети некога ко се бори за слободу и демократију у Европи, а у исто време крвавим бичом тера у ропства народе Африке и Азије. Либералне идеје које су се шириле Европом, требале су по мишљењу многих остати у Европи. Али у таквој Европи где ће се знати ко је господар а ко слуга. Тим мислима се водила и црно-жута заједница када је одлучила да гурне свет у поприште до тада, најкрвавијег рата у људској историји, који је био већи од свега виђеног до тада.
Вешто користећи смрт једно од многобројних надвојвода из клуба заговорника „Дунавске ферације“ машинерија олова спремала се да нападне малу Србију, измучену и исцрпљену вековима ропства и годинама ратовања. Млађи брат црно-жуте тираније, раста је све више и брђе и наметнуо се као јачи брат. Немачка је вест о рату између мале Србије и моћне Аусто-Угарске дочекала с песмом и плаво-бело-црвеним барјацима, цвећем и радошћу. Требало је згазити малог бунџију и повезати три цартва.
Међитим мали се бунџија одбранио! Малена Србија измучена суровим ропством није се дала новом завојевачу, и храбно стала против црно-жутог дива. Западне земље улази у рат из стрха од немачке доминације, која би на дуге стазе угрозила њихову колонијалну политику по Африци и Азији. Рат против црно-жутог и црно-бело-црвеног зла објавила је и Русија, којој Србија дугује вечну захвалност јер је њен потез постао ланчана реакција више народа и држава да се одбране од немачког милитаризма. Тада су формирана три фронт. Једна фронт везивао је Енглеску и Француску против Немачка, заједно са малом Белгијом, познатим господарем Заира. Други фронт везивао је Русе против Немаца и Аустро-Угара. Међутим треба напоменути да је тадашња руска армија била далеко слабија него што се мислило. Рат против Јапана и народна револуција из 1905. озбиљно су ослабило царство, јер су народи били незадовљни царем али су ипак кренули у борбу против милитаризма. Слично је било и у Енглеској и Француској, и тамо су народи били незадовљни али су ипак пошли у рат. Казнена експеција црно-жуте тираније против малог бунџије ускоро се претворила у светски сукоб, несагледивих размера. Чији ће исход битно утицати на свет у нардним годинама и деценијама.
Након више изгубљених битака и заслуженог понижења, црно-жута армада морала је да свој млађег брата моли за помоћ. Немачкој је било доста и Аусто-Угарске и Србије. Због прве је пошла у светски рат, због фруге мора да повлачи трупе са западно и Источног фронта на Балкански фронт, трећи и најмање успешан фронт за немачки милитаризам. Како би победили решили су да се послуше једним давном посејаним семеном ревеншизма. Помоћ Аусто-Угарској дошла је не само из Немачке него и из Бугарске. Ова срамни потез бугарских генерала и политичара, понизио је бугарски народ који је вековима био жртва туђинксе руке смрти, сада су они зарад територије постали туђинска рука смрти. Овај здружени напад није било могуће уништити. Српска војска повлачила се ка југу ка Албанији, заједно је народ и слободарством. Малена Црна Гора помогла је својој браћи и приврмено зауставила туђински напад. Међутим резултат битке неће спасити малену Црну Гору, која ће заједно са Србијом ући у нову окупацију, у ново ропство.
Повалачење преко албанских гудура, брда, врлети и планина, праћено је снегом и сталном жеђу и глађу. Хиљаде су падале али су се хиљаде и извукла чувбајући слободрску идеју и заставу слободе да се поново вине. После много лутања али и савезничке индигнације над нашом судбином, мала војска и мали народ нашли су своје уточиште у Грчкој. Уследило је чекање, и чекање, и још још чекања. Свезницима се није дало да покрену нове офанзиве и крену заједно са српском војском у ослобођење Србије. Уместо тога смишљали су нове кланице на Запдном фронту, који је односи огромне жртве свакодневно. Иста кланица била је и на Источном фронту. Напредовања су често доносила нова повлачења, јер су офанзиве и контраофанзиве биле експерименте војне тактике и доктрине без краја, без одмора за намучене војнике Запада и Истока.
Рат се битније неће одвијати по српску војску у Грчкој. После краткотрајне кампање и ослобођења Битоља 1916. по налогу савезника сва дејстава су замрла. Дошло се до парадоксалне ситуација. Србија и Белгија су имале само један слободан град у својим рукама Битољ односно Фурнес. Остале делове државе држали су Немци. Сурово је било посебно у окупираној Србији, глад и непаштина су постали свакодневница а репресија се није ограничавала. Болести које су харале Европом тих година односиле су милионе живота. Тифус је у Србији однео огромне жртве а лека једноставно није било. Жеља за слободом постајала је јача сваким даном окупације. Знала се разлика између живота у слободи и живота под окупацијом. Окупацији се ближио крај.
Након уласка САД у рат и фебуарске и октобарске ревлуције у Русији, немири и неопходност завршетка рата ширила се као нека тајна мисао милиона људи. Пробој Солунског фронта, почиње у септембру 1918. нападом српске војске. Овај напад планиран је неко време, у његовој реализацији поред српске војске учествоваће и југословенски добровољци, француска, енглеска и грчка армија. Почетни успех осоколио је војнике и команду да се оглуше о савезничке наредбе о претанку војних дејстава. Војнику се журило кући, и није марио за савезничке стратегије. Позив свог огњишта, родне груде и породице дозивао је војнике годинама, сада је куцнуо час за ослобођење поробљене отаџбине и поробљене браће. Војници који су преживели Дрину, Колубару, Мачков камен, Београд, Мојковац, Албанију, Крф и много изубљене браће кренули су у оставривање вековних тежњи, тежњи за слободом, за крај тираније и туђинске власти. Био је то величанствен маратон од 45 дана, дана до коначне победе. Током тих дана Бугарска је капитулирала, немачка команда и војна страховлада је сружена, распала се стара вештица Аустро-Угарска, народи од Балтика до Јадрана хитали у захтевима за слободом , за сопственом судбином који неће обликовати страни господари и домаћи изроди.
Коначни крај рата уследио је 11.11.1918. у 11 часова, Немачка је капитулирала. Био је то крај рата против страног завојевача и огромна нада о заслуженом миру. Слободу није било лако скршити. Сва сила оружја и оруђа, сви масакри над недужним народом нису успели да угасе ту буктињу слободе. Нардних дана и недеља српска војске је солободила Срем, Банат, Бачку и Барању. Веће из Загреба молило је за помоћ и спасење тражило у заједници са Србијом и Црном Гором. Двадесет дана након краја рата створена је нова држава, која се простирала и на Балкану и у Средњој Европи. Држава која ће бити тема многих разговора али, нажалост и ратова. Међутим то никако не сме да умањи значај извојеване победе над тиранијом. Догађаји пре 1914. током рата и после 1918. пратили су често исту матрицу која се сводила на туђинску власт, некад огољену некад скривену под сводове „стабилности и просперитета“. Управо зато морамо ценити идеју слободарства. Слободарство се не смемо одрећи, нити га заборатити, нити умањити и бити подвргнуто некаквим ревизијама. Буктиња слободе гореће све дотле док себе и друге будемо поштовали. Многи су гинули да бисмо ми данас живели у миру, најмања наша захвалност њима је сећања и чување нихове воље и жеље за слободом.
ДЕЈАН ТОМИЋ с.р., Народни фронт
