Славомир Лазаревић : Самоуправљање и друштвена својина
…да се мало подсетимо и мућнемо главом :
Самоуправљање, друштвена својина и систем самуправних интересних заједница су седамдесетих година прошлог века унели велику панику западним глобалистичким интересима. То је био једини и оригинални пут изласка из комунистичког диктаторског система једнопартијске власти, који је у знатној мери водио у департизацију, децентрализацију и укључење грађана у владавину државом. Друштвена својина је имовину предузећа и установа поверила запосленима, а формирањем самоуправних интересних заједница на државном, републичком и општинском нивоу је представљало већу децентрализацију (па чак и департизацију) власти од оне која је постојала у развијеним западним државама.
Култура, образовање, спорт, одмор и рекреација, стамбена градња и комуналне делатности су отргнути од државне и општинских власти, са сопственим буџетима о којима су одлучивали делегирани представници привреде. Наравно, све је то било тек почетак, у повоју, са проблемима у функционисању, али су све озбиљне научне анализе (нарочито западне) указивале на могућ велики искорак напред у развоју друштвених односа једне државе, а нарочито могућност да овакав систем државног уређења може представљати велику опасност за капиталистички систем који почива на имовини и моћи појединаца.
Чак и тако почетничко фалично функционисање самоуправљања и самоуправних интересних заједница је довело до великих позитивних помака, а друштвена својина је била непрелазна брана некој могућој пљачкашкој приватизацији, јер је имовина предузећа била имовина радника, а не државе, па су о имовини и статусу предузећа одлучивали раднички савети и зборови радних људи. Самоуправни систем је кадровску политику вратио запосленима, истина за почетак кроз кадровске комисије у којима је било још увек представника комитета, али је већина била из редова запослених.
Сада, после пола века, може се довољно јасно и поуздано утврдити и сагледати да је такав систем, развијен, дограђен и усавршен, омогућавао да се држава развија знатно брже и равномерније. Запад је сву моћ, утицај и средства окренуо да такав систем разбије, уништи и онемогући, што по многим светским мислиоцима представља основни разлог разбијања Југославије, наравно са доминантним учешћем домаћих политичара, поткупљених и добро стимулисаних. Ефекти су веома очигледни. Данас је друштвени стандард испод 60% тадашњег стандарда, а бруто друштвени производ на мање од 70%.
Основна заблуда пласирана тих седамдесетих година је да је на западу све боље, да се запад брже развија од Југославије и да се дрштвено уређење државе мора променити, како би се и ми брже развијали. Превара се састојала у томе што су се западне империјалистичке силе развијале брже доминатно због колонијалних, неоколонијалних пљачки и вазалног односа многих држава сиромашног света, а не због бољег друштвеног државног уређења.
Кад се свему томе дода да смо тада имали дводомну скупштину (дрштвено политичко веће и веће удруженог рада), са већинским изборним системом у коме је велики број посланика био непартијски, одмах је јасно да је тадашњи систем био далеко бољи од овога што сада имамо, па чак и да је пружао далеко веће могућности у случају да му је само додат вишепартијски систем.
Већ смо много награбусили, а ако се брзо не призовемо памети, онда смо ускоро ПОТПУНО ПРОПАЛИ.
Славомир Лазаревић : https://www.facebook.com/slavomir.lazarevic/posts/769579576560081