”САМО ЈАКО” : Да ли говоримо истим језиком (и две поруке које нема ко да чује)

Оног тренутка када искоренимо став „изабран сам и до следећих избора ми нико ништа не може“, бићемо на добром путу. Ми ћемо то да радимо из Младеновца, а ви одакле вам највише одговара. Студенти из универзитетских центара (оних правих, а не оних издвојених одељења за функционерске дипломе), радници из фабрика, сељаци са њива, сваки грађанин из своје куће, своје породице, свог краја. За такву идеју вам не треба лидер, само су вам потребни људи, много људи. По могућству сваки човек у нашој држави, без обзира на политичко опредељење. Онда је то Само јако! Онда можда постанемо генерација које се деца неће стидети.

Бели нема програм. Бели је против система. Бели руши углед државе. Иза Белог стоји… Ух, овде би списак постао прилично дугачак.

У последњих месец дана грађани су послали две веома јасне и гласне поруке, које се своде на једну мисао: Не може више овако! Те поруке не жели нико да прими.

Прва порука је послата 02. априла на изборима. Фиктивни лик чије карактерне црте недвосмислено указују на типичног представника српске политичке елите, који може да буде премијер, градоначелник, председник или било који други високи функционер, добио је 9,4% гласова на председничким изборима. 340.000 људи је подржало једног таквог сатиричног лика, а све што су представници политичке елите и њихови аналитичари имали да кажу, било је: „А, који је његов програм?“ Да ли је могуће? Да ли ме то очи и уши варају, или професионални, целоживотни политичари питају фиктивног лика, који је његов програм? То је све што имају да кажу? Да ли заслепљени својом сујетом, политичком реториком, хвалоспевима својих полтрона не схватају да је најочигледнији програм Белог Прелетачевића био да укаже на њих саме!? Да укаже на њихово лицемерје и неспособност да ураде било шта за друштво и државу, да покажу да и у тој области могу да буду бар подједнако креативни и ефикасни као када пуне своје џепове и џепове својих ближњих.

Чекај, чекај, али то није све. Поред овог питања провукла се још једна констатација: „Бели је против система“. Бели ради самостално, анархично, нема своју странку, нема скупу организациону структуру, нема свог тајкуна, па је већ сасвим јасно да је против система. За разлику од већине политичких странака који су за систем, који га негују и одржавају тако што запошљавају искључиво најверније страначке послушнике, ослањају се на заглупљујуће телевизијске програме који промовишу насиље и злоупотребљавају лаковерност (изрази из Закона о електронским медијима), исмевају школски систем кроз обесмишљавање сваког рада и залагања, исмевају поштење и праве од нашег друштва септичку јаму у којој ћемо на крају сви да се удавимо. То су наши борци за систем. Они нису против система, а Бели јесте!

Бели не пародира државу, већ политичаре. Уколико су неки политичари ставили знак једнакости између себе и државе, то је на првом месту њихов проблем, а затим наравно и проблем свих нас.

Да ли ми уопште говоримо истим језиком? Да ли било ко од страначких војника може да прочита и схвати ово што ми пишемо и причамо? Да ли можемо да се договоримо око најмањег скупа ствари које МОРАМО сви да подржимо како не бисмо пропали? Знам да ће различите странке имати различите начине остваривања тих идеја, али ако бисмо утврдили тај заједнички минимум и ако бисмо утврдили како контролисати и натерати било коју власт да се бори за тај заједнички минимум, ова држава, ово друштво би имали будућност. Овако је не видим. Без заједничке идеје и контроле је стварно не видим.

Друга порука стиже већ више од две недеље са улица Београда и других градова у Србији. Опозициони политичари нису могли много да кукају у току кампање на лоше медијске услове, на промене правила игре пред почетак кампање, на повлачење РЕМ-а, на катастрофални бирачки списак, итд. Тако би отерали много оних који су се колебали да ли уопште да изађу на изборе или не. Ко жели да подржи некога ко само кука? Наравно, након завршетка избора, на те неправилности мора да се стави акценат. Мора да се зна у каквим условима је извојевана „историјска победа“ кандидата владајуће коалиције. Коме сметају протести, нека не намешта правила игре следећи пут!

Избори су игра већине. Демократија без фер услова (или у најгорем случају законске обавезе изласка на изборе) опасно нагиње ка партократији, поготово када су независни контролни механизми неразвијени, закржљали. Код нас се управо то дешава. Од тренутка расподеле националних фреквенција, контроле оглашавања у независним медијима, услед страначког запошљавања, политичка елита ове државе обликују расположење грађана вођена само једним циљем – прављењем своје већине која неће имати никакву жељу да врши контролу власти између два изборна процеса и терање свих осталих грађана ван медијског простора тако што ће им изазвати осећај гађења таблоидизацијом друштва.

Да ли постоји решење које ће нас као друштво извести на прави пут? Видели смо да од „револуција“ нема ништа. Остаје нам још само еволуција, што рече Прилепак у једном гостовању. Споро, али једино могуће. Стављање политичара на место које им припада – сервис грађана. Непрестана контрола, пропитивање, објављивање, дељење сазнања, формирање и очување јавног мњења које се неће плашити и које се неће повући пред бахатошћу представника власти. Оног тренутка када искоренимо став „изабран сам и до следећих избора ми нико ништа не може“, бићемо на добром путу. Ми ћемо то да радимо из Младеновца, а ви одакле вам највише одговара. Студенти из универзитетских центара (оних правих, а не оних издвојених одељења за функционерске дипломе), радници из фабрика, сељаци са њива, сваки грађанин из своје куће, своје породице, свог краја. За такву идеју вам не треба лидер, само су вам потребни људи, много људи. По могућству сваки човек у нашој држави, без обзира на политичко опредељење. Онда је то Само јако! Онда можда постанемо генерација које се деца неће стидети.

Објавио Владимир Трипковић у среда, април 19, 2017