Дејан Томић : Рат империја – „Бел Епок“ (први наставак)

Човечанство је током своје дуге и крававе прошлости, запамтило једну крваву и мучну реч – империја. Империје су настајале и нестајале у крви, сузама, очају и потпуном безнађу, нарочито оних који су били тек пуки сужњи, радници својих господара. Доба великих империја обележиле су многе напредне идеје, како у уметности, тако и у науци. Нажалост, доба империја је обележило и трговање људима, претварање човека у роба, расне предрасуде, као и стварање сукоба између сличних народа по потреби империјалне власти. Доба империја су била доба честих ратова између различитих империјалних сила на узлети, и оних на издисају. Крај доба империја обележиће рат између империја, који је годинама тињао и отпочео агресијом. Међутим агресију није доживела једна империја већ једна мала земља, а та агресија ће пауковом мрежом довести човечанство у Велики рат, у Рат империја.

Picture Shows: Left to right: – back row – Prince Arthur (Duke of Connaught), Prince Alfred (Duke of Saxe-Coburg), Kaiser Wilhelm II, the Prince of Wales (later King Edward VII). Seated – Queen Victoria and her oldest daughter, also Victoria, (Princess Royal, German Empress and Queen of Prussia).

Три су важна догађаја одредила судбину Европе у XIX веку, а која ће се касније одразити и на наредни век. Први догађај је почетак краја Отоманске империје, која први знак своје добране слабости показује 1804. када њену војску побеђују српски устаници. Иако је тај догађај био мало очекиван, многи су у Европи знали да је падишахова империја у колапсу.

Победа српских устаника, који су готово сви били сељаци, била је огроман успех српског народа. Након срамне издаје Аустрије 1739. када је Србију поново препустила Отаманима и пада Кочине Крајине, српски народ је ослободио један део земље на којој је живео. Тај догађај убрзаће и сличан сан о ослобођењу код другим поробљених народа од Грка до Бугара. Идеја да се створи своја држава и да сваки народ има право на слободу, управо је отворена у Отоманској империји.

Имеперија је била раштркана од Бихаћа у Босни до Сане у Јемену. Једино је исламска религија спајала подељена и разједињена арапска племена са Цариградом. Управо ће та разједињеност Арапа, створена у доба падишаха, бити главна несрећа Блиског Истока и Северне Африке. Идентично је и код Јужних Словена на Балкану и Средњој Европи.

Други догађај који ће обликовати XIX век је револуционарна 1848. која је поред националне свести и идеје нација, отворила и кутију, у којој су држана радничка права. Радници у Западној Европи имали су положај сличан као положај српских сељака под четворицом дахија. Радно времене у империјалним силама света Енглеској и Француској било је преко 16 часова, с тим да су поштеђена била деца – она су радила свега 12 часова дневно. Услови рада су гарантовали болест, често гладовање, смрт деце, живот у прљавштвини, и прерану и необележену смрт. Број умрлих радника у Западној Европи није много забрињавао тадашње велможе, које су мирно испијала своја пића.

Комунистички манифест

Француска револуција је донекле заталасала океан радничких суза, али је Бонапарта од њих створио војнике, али и Французе. Тиме их је уверавао да су сви Французи једнаки, а да су прави непријатељи преко канала и Рајне. Међутим пропаст новог француског цара је од њих поново начинила раднике.

Револуција из 1848. је изнедрила раднички покрет, који више неће мирно гледати на муке радника. Изнедрила је, у Паризу срочен, „Манифест“ чију елаборацију од стране Маркса и Енгелса, можемо увидети током наредног века, током реализације неких њихових мисли.

Отаџбина изнад свега, али која? Подељена на десетине државица и држава, непостојећа Немачке није била страх ни за Французе ни за Русе. Једину опасност је представљала једна ратоборна немачка држава, Пруска. Осокољена победама у Великом северном рату, а деценијама касније и у Седмогодишњем рату, пруска држава је створила мит о непобедивом пруском оружју. То оружје послужиће трећем судбоносном догађају XIX века, стварањем Немачке.

Гарибалди је крваво сјединио Млечане, Римљане, Сицилијанце и многе друге регионалне разлике и дијалекте у један језик у једну реч, Италија. Пример уједињене Италије од Алпа до Средоземља, послужиће једном човеку, Бизмарку. Човек кратких зулуфа имао је сан о једној Немачкој, под пруским оловом и пруском царском круном. Његову амбицију су убрзали либерали у Данској, који су отворили дански национализам. Бизмарков одговор био је крај идеје о већој Данској и Конфедерација немачких земаља.

Друго око у великој немачкој језичкој глави била је Аустрија. Њена власт није радо гледала како се браћа са севера уједињавају немачке државице. Бечки бес је угасио Бизмарк, још једном победом, која га је довела до капија Француске. Читав свет је у чуду гледао како је империјална сила, са најмоћнијом војском на свету, Француска, пала пред Бизмарковим чизмама. Версај, дворац краља од Сунца, постао је дворац оца уједињене Немачке. Управо је ту 1871. отпочела нова историја Европе, али и света.

Проглашење немачке империје – Рајха

Али вратимо се на Балкан. Након пропасти првог устанка, убрзо је отпочео 1815. године и Други српски устанак. Он је довео Србију од непостојеће земље на отоманској мапи до аутомноније и касније вазалне државе. Пут је био поплочан и честим подмићивањем отоманске власти, али и бунама по српским селима. Мењале су се и династије Карађорђевића и Обреновића. Србија је 1848. дочекала и више него мирна. Чак ни грандиозна борба Срба и других Словена у Бачкој, Банату, Срему и Барањи за аутономију није тадашњу власт подстакло на конкретну војну помоћ. Иако је највећа помоћ и Карађорђу и Милошу Великом стизала управо од Срба са севера. Србија се посветила себи и коначној независности.

Бечки конгрес

Исту жељу је имала и Црна Гора, чије су вође маштале о великом православном царству од Цетиња до Владивостока. Након срамне руске подршке, настаје и Велика Бугарске од Варне до Тиране. Нова уједињена Немачке није хтела да дозволи руски сателит на пола Балкана, те је у Берлину одржана конференција. Румунија, Србија и Црна Гора признате су као независне и суверене државе, формално једнаке са великим империјама. Румуни су овај догађај грандиозно прославили. Међу Србима није била огромна радост јер обећане јужне територије и излаз на море, нису добијени. Цетињана нису били одушељене независном Црном Гором, јер књаз није постао нови српски цар, како је себе гледао и у наредним деценијама, нити је Црна Гора спојена са Руском империјом у Велико православно царство.

Након пораза, империјална Француска се посветила „Бел Епоку“, добу развоја уметничког духа, док се комшијска империјална Немачка посветила развоју стројевих пруских корака. Француска је постала најважнији центра за уметнике читавог света. Књижевност готово свих језика је пуна утицаја из времена „Бел Епока“, а љубавни зов шансона и данас, у новом руху, оплемењује душе његових слушалаца. Међутим док се Француска културно развијала и уживала у забави, како би Французи заборавили горак укус пораза, колонијални свет франкофоније није уживао. Израбљивање афричких територија постало је примарно дело за развој нове Француске. Иако су идеје „братства, једнакости и слободе“ настале као крилатица у Француској, оне су биле и ограничене на Француску, колоније су биле препуштене пруској доктрини.

Париз 19. века

Царство над којим никада не залази сунце било је у својој највећој слави и части. Викторијанско доба предстваља највећи степен развоја империјалне Енглеске. Након више од века у „унији“ створена је нова нација „Британци“ са енглеском језичком подлогом и шкотским гајдашким интермецом. Своју унионистичку заставу подарили су Аустралији, Канади, широм америчким територија као и афричким поседима нове „царевине добра“ како су торијевци и виговци ондашњи говорили. Захваљујући Индији енглеска империја је владала петином човечанства и управо је ту створила трајно неповерење међу хиндусима и муслиманима и ојачала примитиван и злослутнички систем индијских касти. Подељена на преко пет стотина приватних државица крадољубивих махараџа и нелогично исцртаних административних линија, Индија је тонула у све дубљу беду а енглески трговачки бродови су крсталили морима у славу краљице и „британске“ домовине.

Руски цар и енглески краљ, блиски рођаци

Религија је била симбол злоупотребе од стране заостале Отоманске империје, али је религију користила и Руска империја од Крима до Владивостока. Руски цар био је апсолутан господар живота, рада и смрти руских становника. Његову моћ је подстицала и црква која је Москви додала епитет „Трећи Рим“. Главни проблем империје је представљала огромна ненасељена територија. Многи су принудно колонизовани како би огромна пространства руског Истока била насељена. Удаљеност од цивилизације је доносила аутархију локалних великаша и губернатора. То је руски народ коштало пошасти корупције и константног напорног рада. Услови рада у руским губернијама су били лошији чак и од лондоских градских четврти.

Фрањо Јосиф

Последњих деценија XIX века Европљани су за Аустро-Угарску говорили да је „залеђени музеј старовремске власти“, а словенски народи да је то „тамница народа“ и „стара вештица“. Апослутистичка кућа Хабзурговаца је вековима опстајала на свом бечком ћесарском трону. Њена власт је била обезбеђена разним сплеткама, савезима из користи, породичним везама са другим ројалистичким кућама. Средња Европа постајала је талац ћесара дугих и седих зулуфа, Фрање Јосифа. Његова власт је након нагодбе са Угарском постала ћесарска за Аустрију и краљевска за Угарску. Иако је привидно решио угарско питање, неминовно је отворено и словенско питање. Број припадника словенских народа Словака, Чеха, Словенца, Срба, Хрвата и других био је преко 50% становништва монархија, а њихова права на националну самосвест и самоопредељење били су предмет константне репресије владајућег Беча. Нерешена национална питања додатно су се компликована са нерешеним фамилијарним односима. Након неколико сукоба једна млада германска држава Немачка и остарели рођак Аустро-Угарска потписале су 1879. међусобни одбрамбени савез. Ускоро ће и италијански барјак красити нове силе, Силе Осовине.

Конго, Африка

Подела Африке била је велика шанса за пруску војничку елиту и нову Немачку. Конференција у Берлину 1884/85. о афричком питању, поставила је црепову на крову подељене Африке. Нова империјална сила постоје и Белгија, држава настала вољом великих сила састављена од две ентитета и једним дистриктом главног града. Њено освајање Конга и ескплатација дијаманата, довела је малу безопасну земљу на руб срама. Преко 10 милиона становника Конга, црначких староседелаца, нову „европску цивилизацију“ је платило својом наивном главом. Покољ на афричким староседеоцима чинио се гори јер правно, конторлу није добила држава Белигија, већ њен краљ Леополд II. Тиме је ушао у срамну историју човечанства као претеча крвницима ХХ века и као човек са највећим приватним поседом у историји човечанства.

Либералне идеје слободе штампе и демократичности су лутале Европом на прелазу из XIX у ХХ век. Велика очевивање су расла, као што је растао и страх. Заостала Отоманска империја је слабила сваким даном, а безуспешне реформе су скупо плаћали хришћани који су наилазили на бес муслимана, и који су их окарактерисали као „главни кривци“ пропасти оријантале империје. Империја која је дошла на Балкан и Средњу Европу са крвавим стопама, ускоро ће морати да преживи највећи пораз од најслабијих противника, бивших провинцијаимперије, а сада држава Србије, Буграске, Грчке и Црне Горе. Пораза који ће проузрокати откуцаје последњих тренутака пред „Рат империја“.

СЛЕДЕЋИ НАСТАВАК:
„БОЛЕСНИК НА БОСФОРУ“

ДЕЈАН ТОМИЋ, НАРОДНИ ФРОНТ