Рат долази – стари свет одлази!

Преузето са: партијарада.орг

Савремени свијет је погођен општим хаосом који је резултат темељне кризе капиталистичког свијета у нестајању. Воде се на десетине, не само локалних, него и регионалних ратова. Тврди се чак да је општи рат већ отпочео. Број мртвих није чак више ни статистички податак, било да су мртви последица бомбардовања, гранатирања, закланих заробљеника, дигнутих експлозивом цивила по градовима, потопљених емиграната на мору… Милиони расељених који траже сигуран кутак за себе и своју породицу доживљавају се као смртни непријатељи које треба протјерати или чак унишити. Они који јашу на општем злу добијају све већу подршку „угрожених“ маса. Дотле они најмоћнији не бирају средства да очувају такав свијет. Убрзано се праве планови нових ратних жаришта за захуктали војно-индустријски комплекс који је једина нада да се још неко вријеме одржи неодрживо; руши се правни поредак, и не бирају се средства, да би се дошло до још које стопе профита… Покушаји контролисаног хаоса, као јединог услова опстанка тог свијета се убрзано претварају у нешто што пријети опстанку не само тог превазиђеног капиталистичког свијета него и самог човјечанства.

ПР сматра да је прије свега огроман напредак у научној-технолошкој револуцији у последњих неколико деценија створио све услове за побједу социјализма у цијелом свијету. Остале су само на сваком кораку окоштале банкарске и бирократске институције удружених центара моћи, који покушавају новим фашизмом и низом ратова да изграде један тоталитатни свијет општег ропства. И тај њихов свијет се креће између карикатуралности, општег духовног сиромаштва, безнађа и свеопштег злочина.

Ми знамо да тај свијет неће нестати на основу наших жеља, или самог развоја технологије. Потребна је борба и учешће људи. Да, потребан је тај општи народни рат маса да би се срушио стари и породио нови свијет. Другачије не може.

И ПР са великом радошћу доживљава и објављује вијести да се широм свијета дижу наоружани покрети обесправљених маса које се неће уплашити, нити застрашити пред њиховом могућности уништења човјечанства. Управо супротно – уколико тај поредак буде дуже опстајао, повећаваће се и могућност тог новог фашистичког тоталитаризма и уништења човјечанства.

Но, стари свијет неће тако лако одступити ни овдје са Балкана. За њега је то погодно подручје за отварање новог надметања главних протагониста старог свијета, а то су империјалне силе, у првом реду САД и Русија, а то може имати катастрофалне последице за балканске народе.

Поново негдје у припреми чују се ратни бубњеви.

Неко ће рећи – па балкански народи неће рат. И то је тачно. Али ни деведесетих већина народа Југославије, а поготово БиХ нису жељели рат, а ипак су натјерани и учествовали у најпрљавијим ратовима и масовним злочинима.

Неће ни народ Сирије, Либије, Палестине, Авганистана, Сомалије, Ирака, Украјине… Али, ко њих пита? О рату данас не одлучују чак ни политичари ових земаља који су тренутно на власти. Они су плаћени ту да служе у зависности од тога којем табору су се приклонили.

Партија рада је већ раније изнијела свој став да су све припреме за један већи општи рат завршене и да је он неминован; само је питање тренутка кад ће избити у пуном облику. До његовог избијања ће енормном брзином расти производња најсавременијих видова оружја и ратне опреме, уз извођење на стотине војних вјежби и масовном утрошку тог војног арсенала…

Могу ли уопште народи да одлуче да рата не буде, односно да не буде овог од стране империјалиста наметнутог рата?

Да, могу и то само на један начин. А то је народним класним ратом, односно наоружаним народним устанком предвођеним јаким покретом. Силом свих тих обесправљених маса које ће паралисати и поразити тај свијет диктатуре капитала.

Управо зато ПР сматра да се све класне битке балканских маса морају изводити, бити у функцији и подређивати се општем циљу – стварању Балканског покрета отпора. Покрета који ће балканске народе повести у борбу против диктатуре капитала и империјалистичке зависности. Повести их у општенародни рат за слободу.

ПР сматра да то није само један далеки циљ, ма како тренутно биле малобројне револуционарне групе, већ да је то данас потреба свих балканских народа. Потреба свих њених обесправљених маса, прије свега оних који раде са све мањом надницом, у тежим условима и са мањим правима, оних који савијају кичму да не остану без посла, оних истјераних на улицу који обијају судове тражећи своја права које неће никада добити или мислећи да могу неким јаловим протестима добити милост од слуга капитала; оних који су изгубули сваку наду и мисле да им је  све дозвољено како би преживјели, оних који годинама сањају да ће отићи у неки бољи свијет, чак и оних који мисле да су им за све криви неки други народи, друге вјере, а највише оних који лијежу увече гладни, а ујутру устају сити – сити свега…

За народни класни рат!

Балканским покретом отпора!