Радим да бих живео – за моје голубове!
Ја не живим да бих радио, као што кажу лицемерни. А можда они и нису лицемерни, можда једноставно нису људи, већ нешто друго.
Када бих живео само да би радио, онда не бих ни живео. Када бих живео да бих радио, јео, имао кров над главом и ауто да се превезем од куће до посла и назад и да бих једном годишње отишао на годишњи одмор, можда негде на море или на планину, ни тада не бих ни живео. Не видим сврху.
Нећу да се опијам петком или суботом увече да бих прогутао радну недељу иза себе и да бројим дане до годишњег одмора. Или по препоруци савремених, неолибералних вођа да радим и без одмора. Шта ће нам одмори ако живимо да би радили? Нећу да се кљукам бенседином, бромазепамом и лековима против болова, да бих прегурао дан.
Ја радим да бих живео! Шта год о томе да мисли наш премијер и неолиберални капитализам који продаје овакву пропаганду радницима – ”живи да би радио” (да би они били још богатији)!
Ја радим да бих имао контролу над својим животом и да бих имао живот са више енергије и воље за другим активностима и после радног времена. Ако сам и вариоц, нисам само вариоц. Као што ни службеник није само службеник, рудар није само рудар, чистачица није само чистачица, возач није само возач. Ваљда смо и људи!
Немојте ме погрешно разумети. И ја волим и хоћу да радим и да допринесем заједници у којој живим, али и целом човечанству. Хоћу да се захвалим и одужим за храну коју једем и одећу коју носим. За школовање моје деце и за лекара који их лечи. Варим цеви кроз које тече енергија и топлота. Људи се греју када је хладно, фабрике покрећу своје машине захваљујући мени и мојим колегама. Ваљда су и ти људи у својим кућама, становима и фабрикама мени захвални као и ја њима.
Али после радног времена, када се захвалим и одужим за тај дан, хоћу да у мени остане довољно човека да могу (ако сам већ здрав да могу да радим), расположено и орно да се посветим другим стварима које ме испуњавају и чине човеком. Људским бићем. Да проводим време са породицом и другим људима до којих ми је стало. Ако сам креативан, да покажем људима да сам креативан. Добар сам вариоц, али умем лепо и да сликам. Шта вас чуди, и једно и друго тражи вешту руку и добру моћ запажања, а ја их имам!
Волим и своје птице. Гајим голубове високолетаче. Они ме подсећају на слободу, бескрај и лепоту. Када их пустим, као да летим са њима по том бескрајном небу, гледам пејзаже, реке, поља и планине, села и градове испод себе. Нестајем, а онда се враћам свом удобном гнезду и укусној вечери. Много ми значе и зато ми није тешко да чистим за њима, да их храним и негујем. Волим и да се дружим са другим голубарима, исто као и са сликарима. И мојим колегама с посла, вариоцима, наравно.
Поред тога, волим добру књигу, добар филм (старије југословенске и шведске, новије данске углавном…), а позориште је за мене нешто посебно. Када представа почне стопим се са седиштем и не осећам више ништа сем осећања која се преносе са сцене. Лебдим негде у том простору, учествујем неприметно за друге и сам у представи. Сцена и радња постају део моје имагинарне стварности. Написао сам и сам две драме, али још нисам скупио храбрости да их некоме понудим. Можда ускоро и хоћу.
Два пута седмично идем са другарима на стони тенис. Водимо и клинце. Деца за себе, ми старији за себе. Нисам баш вешт, али добро. Како би они знали да су бољи, ако не постоје овакви као ја, лошији. Ознојим се поштено, мало ми се подсмевају јер сам опет изгубио у квалификацијама са 21-3, али у сваком случају ми је лепо. Добро расположење, шала и осмех ми много значе у животу. Не бих могао да опстанем без осмеха, свог и туђег. Умем да прихватим шалу на свој рачун. Нема у тој шали ничег злонамерног. Знају они да сам у неким другим стварима ја бољи од њих. И тако се узајамно поштујемо и лепо дружимо.
Имам неку своју жељу да видим што више најлепших градова света. По један годишње, па колико стигнем док могу. Викенд у Прагу, викенд у Москви, Паризу, Риму, Стокхолму… Сад скупљам паре да испуним давни сан и видим Рио. Да видим Копакабану, Главу шећера и тај њихов карневал. Да чујем хук на Маракани. Један град годишње (или национални парк), што да не? Нису само градови у питању, волим да упознајем друге културе, њихове обичаје, храну, стил живота.
Моји синови, породица, моји другари, моје колеге, моје птице. Моје слике, моје књиге, позориште… Моји најлепши градови, национални паркови. Људи и различите културе… Мој читав свет! Чаробан и леп…
Е, ту већ видим сврху!
А ви? Живите само да би радили? Наравно да не. Једете, пијете алкохол или таблете, а неко и једно и друго; слабо спавате, понекад ружно сањате (или је то јава?), имате све или немате ништа, сасвим је свеједно. И тако немате ни времена, ни воље да користите оно што живот пружа, па шта ће вам онда ишта? Добро, то је ваш избор. Ви сте одабрали да ”живите да би радили”, да немате ”времена” за нешто друго сем рада и онда вам не треба ништа. Па и то је лепо. Скромност је врлина!
Ја сам одабрао да радим да бих живео. Да бих био слободан, испуњен, свестран колико ми моја личност налаже и дозвољава, остварен, самозадовољан. Да волим и будем вољен. Да ме поштују и да поштујем. Да сем потомства оставим нешто више иза себе када дође време да одем где на крају сви одемо и где смо сви једнаки, исти… Да се зна да сам живео! Само тако могу спокојно дочекати вечност.
Само, мој највећи проблем тренутно је што сам вас све о мени слагао! Какви светски градови и национални паркови. Немам ја пара ни за биоскоп, а камоли за нешто више. Враћам се свакодневно с посла као и већина других. Туп, празан, сломљен, безвољан, оптерећен бригама, неплаћеним рачунима. Жена незадовољна, а дечије прохтеве не бих испунио ни да радим два посла одједном. А тек треба да их исшколујем и да им дам хлеб у руке. А кирија у Београду, као моја плата у унутрашњости. Нема од тога ништа. Одрећићу се свега што ми није нужно, али опет нећу моћи да им плаћам кирију и дажбине. Добри су ђаци, ваљда ће ићи у студентски дом. Ваљда ћу моћи да им плаћам тај дом и студентску мензу? А шта ако не упадну на буџет? Па и ти што студирају на буџету државе плаћају триста чуда годишње, а да им плаћам ”самофинансирање”, нема ни помена. Одакле ми? Како?
Појма немам како… Не дај боже само неке болести, снаћићемо се већ некако… ваљда…
А да пробам да се изборим за рад да бих живео, уместо живота да бих радио? Да створим свој свет и живот о којем маштам, како бих могао задовољно и спокојно на крају да отпутујем? Не у Рио, већ тамо где су сви једнаки и где је свима исто?
Показаћу зубе свакоме ко буде покушао у томе да ме спречи!
Ако и немам ништа, остало је бар још мало духа и човека у мени! Напред! У борбу за рад да бих живео! Да би имало сврхе…
Howdy, i read your blog from time to time and i own a similar one and i was
just wondering if you get a lot of spam responses? If so how do you prevent it,
any plugin or anything you can recommend? I get so much lately it’s driving me insane so any support is very much appreciated.