Прича о једном 9. марту, али не оном 1991.
Синоћ се издешавало свашта: “камион убица” у Берлину, убиство руског амбасадора, пуцњава у Цириху, убиство у Висбадену. За други од побројаних догађаја, некадашњи дипломата Карл Билт каже, отприлике, да се десило пре 6 месеци – то би било као Сарајевски атентат. Што би требало да значи шта?
Да је повлачењем паралеле између бившег турског полицајца и Гаврила Принципа хтео да каже да је овај други терориста? Или да је овај први борац за слободу? Или заправо (а највероватније) нешто треће: да би такав акт, а у тренутку пре него су Турска и Русија почеле да постају некакве савезнице, био повод за III светски рат? Није их мало који прижељкују и тај сценарио.
Али, наведена нит – Турска, па амбасадор, па Гаврило Принцип подсетила ме на један други догађај.
9. марта 1983. у Београду је убијен турски амбасадор Галип Балкар. У њега су пуцала 2 атентатора, оба Јермени. Оно што овај случај који се догодио пре 33 године, ставља у потпуно другу димензију, као да се десио у неком другом координатном систему или на некој другој планети је реакција пролазника који су појурили за атентаторима. У „здруженој акцији“ грађана и тадашње народне милиције један од атентатора је рањен, док је други од њих убио и студента из Инђије Жељка Миливојевића.
Из данашњег угла, понашање људи који су се тада затекли на месту убиства делује сулудо. Данас окрећемо главу и гледамо своја посла у много баналнијим ситуацијама од убиства амбасадора. Хероји дана постају фотографи који догађаје снимају. Тај феномен можда је најбоље објаснио Миљенко Јерговић у књизи „Отац“. Каже он, у предратном Сарајеву (мисли се на пре последњег рата) доктори су по болничком кругу вијали болеснике који би излазили да пуше. Вадили су им цигарету из уста. Грдили их због немарности према себи. Осећали су потребу да на тај начин утичу на њихову свест, да је пушење штетно по здравље. Садашњи доктори да то раде нема шансе. То није њихов посао. За подизање свести задужене су маркетиншке кампање у ударним терминима националних фреквенција. Свако ради свој посао – капитализам је данас. У оном систему није било тако, обичан грађанин држао је да његова дужност излази и ван оквира радног места. Тако је тог мартовског дана покојни Жељко био један од оних који су сматрали да није само милиција та која треба да јури за опасним убицом, већ је то свачија дужност.
Када смо у ствари били „нормални“, онда или сада? Тешко је рећи.
А какве везе има Гаврило Принцип са свим тим? Нећете веровати, али има. Годину дана касније, 1984. ријечка група „Параф“ издала је албум „Заставе“, а на њему песму која се звала „Жељко“, као омаж убијеном студенту Жељку Миливојевићу. У тој песми има стих који каже „..памтит ће те народ ко Гаврила, Жељко..“. Помало је нејасно поређење њих двојице. Један је био атентатор, други је атентаторе гањао. Шта их онда повезује?
На шта су људи из Парафа мислили, искрено не знам. Али на волшебан начин, заиста постоји нешто што их спаја. Када је пре 2 године била стогодишница Сарајевског атентата, пуно се расправљало на тему да ли је то терористички акт или херојско дело. И неко је тада написао, не сећам се ко, како данас Принципа нема ко да брани, па његов чин подлеже арбитрарној интерпретацији. А нема ко да га брани, јер нема више државе која је настала на идејама Младе Босне. Ето то се десило и са храбрим поступком Жељка Миливојевића. Нема више контекста унутар кога он делује разумљиво.
[embedyt] http://www.youtube.com/watch?v=HZdmraoRj_E[/embedyt]
http://buyzithromaxinf.com/ – Zithromax