Праведна расподела – мит или негде то и може?
Сасвим ординарна прича. Отуд не видим разлога да ми не верујете на реч да није измишљена.
Каже човек, ради код газде, приватног предузетника, којем посао доноси дневни приход од око 6 милиона динара бруто и куне се да газда после одбитка трошкова, заради половину од тога – три милона динара дневно! Дошло му, каже, једном приликом да покупи дневни пазар газдине фирме који му је био на дохват руке и да побегне негде у три лепе…
Говорник, како сам приметио, иначе и није био незадовољан својим статусом у фирми. Ради по цео дан, шест дана седмично, али има два бесплатна оброка и плату од 40.000 динара месечно. Редовно, уредно сваког првог у месецу. Минималац (пола плате) преко рачуна – наравно, и остало ”на руке”. Ради нешто тежи и захтевнији посао, тако да има ”максималну плату” у фирми у којој остали зарађују од 25.000 до тих 40.000 месечно. Како је у другим фирмама, гласно размишља он, њему је још и одлично…
Газда је, каже, ”способан” и добар човек. Не малтретира раднике. Почео је од мале радње, а сада има ”читаву индустрију” и нон-стоп се шири… и даље!
Не сетих се на време да га питам зашто је онда пожелео да опљачка таквог човека и зашто би онда бежао негде ”у три лепе”. Ток мисли ми је прекинуо брат од овог ”задовољног радника”:
- Добро је теби, добро него шта. И моја породица ће сада да живи неко време од 40.000 динара месечно. Мени истекло две године у фирми и више не могу да ми продужавају уговор о раду на одређено време. Сад сам без посла. Појма немам шта ћу сада, али наћиће се ваљда нешто. Иначе, моја супруга прима исто као и ти, 40.000 динара месечно, али она је дипломирани правник, а ти си обичан радник, па ти види. Шта би хтео? Није ми само јасно (обраћа се мени), како ова држава дозвољава газди да и дипломираног правника пријави на минималац? И она остатак добија ”на руке”.
Слежем раменима немоћно. Више ме занима прича овог првог брата.
- И, значи газда шири посао? Није му доста? Па шта ради са три милиона динара дневно?
- Немам појма. Не видим да се нешто разбацује овде. Знам да има јахту у Будви, али није нека баш луксузна. Вози и ауто од 200.000 евра. Ето, да се зна. Мислим, није да му ауто од 30.000 евра не би био довољно добар, али то више и није ауто већ статусни симбол. Да се зна! Два месеца годишње проведе негде по иностранству, проводи се, ужива и то је то.
- Значи, он дневно зарађује онолико колико издваја за све вас остале раднике на месечном нивоу?
- Тако некако…
- А да он вама подигне плате четвороструко, онда би се кретале од 100.000 до 160.000 месечно по запосленом? У том случају би ви сви радили за вас, све запослене раднике у фирми 5 дана месечно, а остатак месеца би радили за газду који би и даље имао ненормално висока примања у односу на своје раднике, јел’тако?
- А што би он нама дизао плате? Није луд. Ко сматра да ће му на другом месту бити боље може да иде, слободно…
И тако, дакле заиста ординарна прича о тренутном стању наше привреде и живота радника. Навикао наш човек да га пљачкају, да ли држава или приватник, њему свеједно. Ако му се нешто и учини као неправда, не пада му на памет да покуша нешто да промени тако што ће подићи глас, борити се за своја права, тражити правду и праведнију расподелу. Најбоље што му пада на памет је да покраде газдин дневни пазар и да побегне негде у три лепе… Јер на сваки други његов покушај да заштити своје интересе жељно исчекује ”резервна армија рада”, како би га заменили на радном месту када бунтовник остане на улици, го, бос, гладан и сам… Како ће му бити тада? Не пита ни он како је незапосленима и гладнима сада.
И зато, тако нам је како нам је. Ваљда боље нисмо ни заслужили.
Е, сад… Намера овог текста није да се заврши овако песимистично, депресивним тоном, који би слабије, лабилније личности могао навести ко зна на шта. Да покупе ”туђи” дневни пазар на пример и побегну негде, ко зна где… Напротив, намера овог текста је да буде и нешто више од ”ординарне приче”. Као некаква лекција која слабе ђаке пре свих, треба да подстакне на размишљање и потрагу за решењима и одговорима. Па ћемо тако и завршити. Питањима на крају приче, односно лекције, да видимо шта смо научили:
- Зашто сте ви, лоши ђаци, укинули марксизам када немате појма чему нас је марксизам подучавао, јер га ви никада нисте ни научили?
- Да ли сте икада чули за Марксова тумачења различитих отуђења човека… од средстава за рад, од производа… човека од човека?
- Ако је приватни предузетник заиста тако вредан и способан, па је поштеним, вредним радом проширио посао (а видимо из овог примера да није, јер највећим делом својих финансија располаже мимо законског платног промета ради утаје пореза, чиме наноси и директну штету радницима пријављеним ”на минималац”), може ли он самостално да обавља тај посао или су му потребни радници? Ако су му потребни радници, треба ли онда и ти радници нешто да се питају или газда куповином њиховог рада постаје апсолутни власник њихових живота? Да ли је логичније да се човек (људски рад) купује или да се рад удружује ради остваривања заједничких интереса? Могу ли фабрике да производе без радника и трговине да тргују без трговаца? Може ли транспорт да се одвија без возача, просвета без предавача, здравство без лекара? Или смо на крају сви исти и једни другима потребни? Ако је неко интелигентнији, вреднији, образованији од другога, треба ли да ужива неке привилегије због тога? А да ли те привилегије значе боље услове рада и нешто већа примања или расподелу ЗАЈЕДНО стеченог богатства у односу 1:3000 (расподела: на један динар запосленом, 3.000 динара газди – па тако раднику месечни приход од 30.000 динара, а, газди 90 милиона)?
- Да ли су у радничком самоуправљању предузећа такође масовно, слободно и без санкција, исплаћивала радницима ”минималац” кроз легалне токове, а остатак плате кроз сиву зону?
- Колико је до 1989. године био заступљен прекаријат међу запосленима (несигуран, обично слабо плаћен посао по уговору о раду на одређено време, без могућности остваривања радничких права), а колико данас и зашто је то тако?
- Шта би се десило са радником у радничком самоуправљању ако би на Радничком савету или Збору радних људи, рекао да живи на рубу егзистенције иако предузеће у којем је запослен остварује приходе на основу којих би радници могли да примају и петоструко веће плате?
- Да ли би радник у таквом друштву ћутао и трпио или пријавио надлежним институцијама штету нанету му пријављеним ”минималцем” и штету нанету држави кроз утају пореза и избегавањем плаћања осталих дажбина?
- Како би у том случају реаговале надлежне институције на такву пријаву? Како у односу на радника – подносиоца пријаве, а како у односу на послодавца?
- Зашто данашњим послодавцима и њиховим марионетама који воде ”државну политику” не одговара пуна запосленост и имају потребу за одржавањем ”резервне армије рада”?
- Зашто смо отупели, постали безосећајни, сурови, незаинтересовани за туђу муку, за проблеме незапослених, сиромашних, гладних, болесних? Зашто када знамо да се као од шале ми сутра можемо наћи на њиховом месту?
За домаћи задатак, размислите о овим питањима, у коментарима испишите одговоре, па да апсолвирамо ову тему и донесемо конкретне закључке. Након тога контролни, а фамилију и комшије испитујем усмено! Могли би и ви ваше…