ПОГЛЕДАЈ ДОМ СВОЈ, АНЂЕЛЕ
Народе скини паучину с очију, погледај у те своје зачађене зидове у којима се скриваш. Кад си задњи пута промијенио комад намјештаја или купио слику за зид, а да није било путем кредита из банке? И у том властитом сраму и биједи живиш предуго. Отуђен од комшија, од сваког облика друштвеног живота препустио си се апатији и све дао у руке трговцима маглом. Они те бацише у окове и претворише у корисно робље с роком трајања. Робље којем ће кад истекне рок валидности (радни вијек) давати милостињу. И опет ћеш пролазити кроз чађави дом и крај намјештаја из неког љепшег времена.
Народ је снага, али се мора пробудити свијест сваког појединца. Човјек мора схватити да његовом судбином могу управљати онолико колико им он то допусти. Не може успјети сам, али удруживањем у покрете може придонијети јачању свијести и стварају стратегије и алтернативе ако не за себе, али онда свог потомства.
Најгоре је уздати се у неког спаситеља-месију с неба. Не, човјек бира пут и треба одлучивати о својој судбини. Ми смо те одлуке препустили кривим људима и до куда смо доведени? Да су нам властите домове претворили у тамнице, властите удове стрпали у окове зарад службе интересима оних који не стварају већ се богате на нашој муци и продајом муке наших дједова. До када тако?
Кроз разговор с једним мудрим старијим човјеком једна ми се његова реченица усјекла у свијест, а гласи “сваку твоју шалицу каве коју пијеш нетко је платио животом”. Она дјелује апстрактна, али је реченица која удара. Не ради се ту увијек о смрти већ о поруци да за сваку ситну благодат која мени чини задовољство нетко је пролио зној. Нетко је можда био роб? Замислио сам се дубоко и схватио да та иста шалица каве у мом чађавом дому ми је горка јер немам с ким да ју подијелим, да подијелим мисли или се нашалим. Јел’ комшија у истој ситуацији? Не видим га, незнам како му је.
У шта нас то претвори Капитализам и његове пошасти? Готово да с нама управљају џојстиком или дугметом на тастатури. Мажу нам очи религијском припадности, етничком припадности… Народе, вријеме је да будемо само ЉУДИ и да конце својих живота узмемо у своје руке како нам припада; онако чврсто и заједнички и ЈАКО.
