ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ

Билхарц слеже раменима, као да ме сажаљева. Док сам ја жалио њега

Он је размишљао о прошлости, ја сам испитивао садашњост и сањао о будућности

 

Токвилов текст из 1835. године, открива антиауторитарни дух тадашњих Американаца:
“У Сједињеним Државама; званичници се губе у мноштву грађана; немају ни палате, ни чувара, ни свечане униформе.

Та једноставност оних који управљају не потиче само од особеног америчког духа, него од основних друштвених принципа. У очима демократије власт није неко добро, него нужно зло.

Званичницима треба доделити извесну моћ, јер без те моћи, чему би служили? Али спољне ознаке моћи нису неопходне за водење послова; оне непотребно вређају очи грађанства. И сами званичници савршено осећају да су право да се, по својој моћи, поставе изнад осталих добили само под условом да се по понашању спусте на ниво свију. Не могу ни да замислим ништа једноставније у понашању, приступачније сваком, пажљивије према захтевима и уљудније у одговорима него што је то у званичника у Сјеђињеним Државама. Волим то природно понашање власти у демократији; у тој унутрашњој снази, која се више везује за функцију него за функционера, за човека више него за спољне ознаке моћи уочавам нешто мужевно, чему се дивим. Што се тиче дејства које може производити униформа, верујем да се много преувеличава значај који она треба да има у једном веку какав је наш. Никад нисам запазио да се јавни званичник у Америци мање поштује онда када је престао да врши своју дужност зато што његова сопствена вредност није била пропраћена знацима његове дужности. ”
Слично запажа о Михаило Пупин:
“Био је неки одмор, а новине су, објавиле да ће тог дана у подне бити пред палатом Председник Хејс и министар спољних послова Виљем Евартс; и они су били ту. Билхарц и ја нађосмо се у једној огромној гомили, али смо могли лепо видети predsednika и његовог министра и чути сваку реч њиховог говора.
Били су обучени као и сви други грађани, али њихови изванредни ликови и њихове отмене речи чинили су утисак на мене да су они и спадали у онај виши ред у који их је уздигао глас народа. Њу Јоршки “Сан” био је огорчени противник Председнику Хејсу, па је у сваком свом броју, на уводној страни, доносио његову слику. На тој слици, преко густих обрва председникових утиснута је реч “превара.” Али, гледајући га како стоји пред општинском палатом, и хватајући ону светлост која је одблескивала са његовог глатког и часног чела, ја сам знао да Њу Јорк “Сан” није био у праву. И зарекох се да тај лист нећу више да чита све док та слика не ишчезне са његове уводне стране. Билхарц није разумео чему сам се ја дивио, а ја сам се дивио демократској једноставности највиших достојанственика Сједињених Држава, и сасвим обичном дочеку који им је приређен у великој метрополи, у Њу Јорку. Међутим, у свему томе он је гледао отсуство уметничког укуса код демократског народа.
Тада ми пред очи искрсоше оне разнобојне униформе, перјем закићени шешири и калпаци, дуге сабље и многобројне шарене заставе са царским орловима, који се виђају у таквим приликама у Аустрији. Па онда рекох Билхарцу: ако то мајмунисање значи обиље уметничког укуса, онда сам ја за ову лепу једноставност американске демократије.

Билхарц слеже раменима, као да ме сажаљева. Док сам ја жалио њега што је осуђен, као што ми је говорио, да остатак свога живота проведе у овом незанимљивом делу долине сузе, “Трененталу,” како би он звао ову земаљску куглу. Таке су биле те многе разлике душевних склоности, које су све више шириле јаз између Билхарца и мене. Он се грчевито држао појмова који су наметнути Старом Свету од стране поколења давно и давно изумрлих. Ја, држећи се Џимових савета, покушавао сам гдегод могу да усвајам нове идеје у Новом Свету. Залудео га је много учење, мислио сам ја у себи, када бих изближе испитивао настране идеје које је Билхарц имао о американском Сједињеним Државама. И дођох до уверења да ће он и умрети као “гринхорн.”
А ја сам горео од жеље да се више не сматрам “гринхорном,” па, наравски, нису ми се више свиђали “гринхорнски” назори као што су били ови Билхарцови о стварима другим сем оних из грчке и римске историје ио просвећености, о којој је реч у тим историјама. Његове очи биле су стално окренуте ка тоалету сунца, чија је слава већ давно избледела, а моје су очи жудно чезнуле за свакодневним изласком сунца, онако исто као што сам га жудно ишчекивао на пашњацима мога родног села. И сваки излазак сунца откривао ми је нешто ново у овој земљи, која је за мене још била непозната земља. Он је размишљао о прошлости, ја сам испитивао садашњост и сањао о будућности. “(Михаило Пупин, Од имигранта до проналазача)