Пар цртица о демократији
Античка демократија ишла је руку под руку са још једним институционализованом концептом тога доба, тзв. Исигоријом или правом на слободу говора. Слобода говора била је загарантована свима, невезано од друштвеног статуса и реторичког умећа. До овога се веома држало, јер би особе које су биле умешније од других у представљању својих гледишта сматране опасним по саму Исигорију и сносиле ризик да буду остраховане (изгнане из полиса на период од 10 година). Тадашњи концепт демократије се није заснивао на такмичењу, односно на сучељавању различитих идеја и ставова, а органи власти (скупштина, суд) бирани су на ограничен временски период случајним избором. Сматрало се да би избор органа власти на основу сучељавања ставова довео до појаве нове олигархије.
Колико данашња демократија има везе са овом античким? Готово и да нема. Данашњи концепт (либералне) демократије вуче корене из феудалног периода, из Магна Cartе – уговора који је у Енглеској 1215. године склопљен између краља и племства, којим се ограничава моћ краљеве самовоље, али само за рачун племства. Односно, Маgna Carta је омогућавала баронима право да имају кметове, које им краљ не може одузети и парадоксално, овај папир се данас сматра зачетком успостављања принципа грађанских права у свету и представља први писани уговор између различитих носилаца моћи у друштву.
Каснији историјски процеси, стварање трговачке класе, индустријска револуција, стварање буржоазије, доводе до онога што се данас назива посредничком или парламентарном демократијом. Она настаје кроз сукоб политичке моћи (краља, аристократије) и нарасле економске моћи (буржоазија). Опет, они који тада нису имали никакву економску моћ, остали су ван процеса одлучивања. Тек крајем XIX и почетком XX века са јачањем радничких покрета, долази до већег уплива маса у политичке процесе, стварања политичких партија и модерног концепта државе. Концепт модерне државе (националне) представљао је механизам за регулисање класног конфликта између онога што се тада називало „свет рада“ и „света капитала“ (овде не рачунам системе настале на таласу Октобарске револуције, то је посебна прича) на једној страни, као и сучељавање политичке и економске моћи, на другој страни.
Јако је важно препознати где смо сада, у овом (постмодерном) историјском тренутку. У последњим деценијама XX века имамо поновно јачање економске моћи, на рачун политичке моћи. Економска моћ је у своју орбиту утицаја постепено усисала комплетну политичку сферу и данас као да смо поново у XIX веку, с том разликом што је глобализација почела да гази оно што је остало од националних држава. Јасно је да је неопходна борба слична оној радничкој из XIX века, с тим што би се у складу са данашњим временом, уместо конфликта „рад против капитала“ требало успоставити шири концепт „интерес друштва против интереса капитала.“ Иначе ће у будућности о нама поново одлучивати нека нова Маgna Carta.
(на насловној слици: “Тениска заклетва”, 1791. – Жак-Луј Давид)