Отворено писмо Дина Рида Александру Солжењицину (1971)
Отворено писмо Дина Рида (Дин Рид је амерички певач, глумац, редитељ, јавни радник) Александру Солжењицину (1971)
Драги колега по уметности, Солжењицине!
Ја сам, као амерички уметник, обавезан да одговорим на неке ваше оптужбе које стално објављује капиталистичка штампа у целом свету. По мом мишљењу, те оптужбе су лажне, и народи света треба да знају, зашто су лажне.
Ви сте етикетирали Совјетски Савез као „дубоко болесно друштво“ , поражено мржњом и неправдом“. Ви говорите да совјетска власт „не би могла живети без непријатеља и да је сва атмосфера натопљена мржњом, и још једном мржњом, која не преза ни од расне мржње“. Ви, мора бити, говорите о мојој домовини, а не о вашој!
Јер управо Америка, а не Совјетски Савез, води ратове и ствара напето стање могућих ратова, да би дала могућност својој економији да се развија, а нашим диктаторима, војно-индустријском комплексу, да се још више богати на крви вијетнамског народа, наших властитих америчких војника, и свих слободољубивих народа света. Болесно друштво је у мојој домовини, а не у вашој, г. Солжењицине!
Управо се Америка, а не Совјетски Савез, претворила у најнасилније друштво које је икад знала историја човечанства. Америка, где мафија има више власти од најкрупнијих корпорација, и где наши грађани не могу ноћу ићи улицама а да не страхују од напада злочинаца.
Јер управо су у Америци а не у Совјетском Савезу, своји сопствени суграђани убили више људи од 1900-те до данас, него што је број америчких војника погинулих у I и II светском рату, а такође и у Кореји и Вијетнаму. Управо наше друштво сматра неопходним да убије сваког и ма ког прогресивног лидера који нађе храбрости да дигне глас против неких наших неправди. Ето шта је болесно друштво, г. Солжењицине!
Даље ви говорите о расној мржњи. У Америци, а не у Совјетском Савезу, током више од два века остају некажњена убиства црнаца, које држе у полуропству. У Америци, а не у Совјетском савезу, полиција без размишљања бије и хапси сваког црнца, који покуша да се бори за своја права.
Затим ви говорите, да је „слобода говора, поштена и потпуна слобода говора, први услов здравља сваког друштва, нашег такође“. Покушајте да проширите те мисли међу страдалничким народима, принуђеним да се боре за опстанак и да живе против своје воље под јармом диктаторских режима који се одржавају на власти само захваљујући помоћи САД.
Реците о својим мислима људима, чије се „здравље“ завршава на томе да им половина деце умире на рођењу, пошто немају новаца за лекара, и целог се живота муче због немања здравствене заштите. Кажите то људима капиталистичког света, чије се „здравље“ састоји у томе, да сав свој живот проводе у страху од незапослености. Кажите америчким црнцима, како су им „здравље“ и „слобода говора“ помогли у процесу њихове праведне борбе за равноправност с белцима, кад и после два века у многим крајевима САД сматрају да је убити црнца исто што и уловити медведа!
Кажите радницима капиталистичког света о вашим идејама „слободе речи као првог услова здравља“, кад због недостатка новца њихови синови и кћери не могу да развију своје умне способности у школи, и зато некад чак и не науче читати! Ви говорите о слободи говора док велики део становништва земаљске кугле још говори о могућности да научи да чита слова!
Не, г. Солжењицине, ваше одређење слободе говора као првог услова здравља, није тачно. Први услов садржан је у томе, да се створи земља довољно здрава морално, духовно, умно и физички, с тим да њени грађани могу да читају, пишу, раде и живе заједно у миру.
Не, г. Солжењицине, ја не прихватам ваш први услов здравља друштва, особито у вашем одређењу и контексту.
Моја земља, позната по својој „слободи говора“, јесте земља где полиција напада учеснике мирних протестних шетњи. У мојој земљи дозвољени су мирни протести, а дотле се наставља рат који уништава вијетнамски народ, јер демонстрације нимало не мењају политику власти. Зар ви заиста мислите да војно-индустријски комплекс који управља мојом земљом и светом, брине за „слободу говора“? Они који њиме управљају, схватају да они, и само они, имају право да доносе одлуке. Ваистину, слобода говора на речима, али не и на делу!
Ви изјављујете, да Совјетски Савез не иде у корак с 20. веком. Ако је то и тачно, онда је то зато, што Совјетски Савез иде пола корака испред 20. века! Зар предлажете својем народу да се одрекне улоге предводника и претходника свих прогресивних народа света и да се врати нечовечним и суровим условима који постоје на осталом делу Земљине кугле, где је неправде заиста у изобиљу у атмосфери скоро па феудалних услова у многим земљама?
Г. Cолжењицине, даље у чланку је речено, да сте ви „многонапаћени писац из Совјетског Савеза“. Очито, то значи, да ви патите од недостатка моралних и јавних норми, и да вас ваша савест мучи у тихе ноћне сате када останете сами са собом.
Тачно је да Совјетски Савез има своје неправде и мане, али ипак, све је на свету релативно. У принципу и у стварности, ваша земља тежи ка стварању истински здравог и праведног друштва. Принципи на којима је саграђен ваше друштво здрави су, чисти и праведни, док су принципи на којима је саграђено наше друштво, сурови, себични и неправедни. Очито, у животу може бити грешака и неких неправедности, међутим, несумњиво је да друштво саграђено на праведним начелима, има више изгледа да постане праведно друштво, него оно које је изграђено на неправди и експлоатацији човека човеком. Друштво и власт у мојој земљи заостали су за временом, јер је њихов једини циљ у тежњи да се у целом свету сачува статус кво.
Управо ваша земља тежи да чини прогресивне кораке у име човечанства, и ако је у нечему несавршена и понекад се спотакне, ми не треба да осуђујемо за те недостатке цео систем, него смо обавезни да јој честитамо на храбрости и стремљењу да утире нове путеве.
Искрено ваш, Дин Рид
приредила Јелена Павловић, Народни фронт
