Огледна земља – Нова Утопија

Овај текст сам започео као беспомоћно-љутиту реакцију на интервју Колинде Грабар-Китаровић за аустријски дневни лист ”Kleine Zeitung” поводом 25. годишњице међународног признавања Хрватске, а онда је прерастао у нешто друго…

Новинари су питали хрватску председницу због чега су људи носталгични према Југославији ако је у бившој држави стање било много горе него у Хрватској данас.

Колинда: “Стално сусрећем људе који имају носталгију према Југославији. Њима увијек предложим да на један дан вратимо Југославију па да виде које би се све слободе укинуле, а у којима у данашњој Хрватској могу уживати”.

Мој коментар: Да ли бисте се заиста усудили да вратите Југославију, макар и на тај један дан када бисте то и могли? Које би слободе биле укинуте? Слобода кретања о којој касније говорите сигурно не!? Слобода газде да самостално одређује дужину и распоред радног времена, услове рада и плате, били би укинути. Тачно. Слобода говора би била укинута. Тачно. Али говора којим се обмањује народ, износе неистине, пласирају дезинформације и пропагира разврат, похлепа и себичност, науштрб хуманизма, алтруизма и емпатије. Које још слободе би биле укинуте и да ли заиста мислите да се народ не би одрекао ових ”слобода” у замену за извесну будућност младих и безбрижну сигурност старих?

Колинда: “Југославија је била утопија. Јосип Броз Тито, комунисти и тадашњи медији увјеравали су људе да је живот диван код нас. Сватко је имао плаћу, неовисно о томе је ли радио или не. У Југославији се новац трошио на мегаломанске пројекте који су требали увјерити свијет да је она индустријска држава”, рекла је Колинда, па на крају ипак признала да “Хрватска има велике проблеме”, додавши како “у односу на прошлу државу људи имају слободан избор па могу отићи ако сматрају да им овдје није довољно добро”.

Мој коментар: А где то треба да оде Хрват из Хрватске или Србин из Србије или било који други човек из своје државе ако му у властитој држави није добро? Зашто ја не бих у својој држави добио оно што ми је потребно, што желим и због чега сматрам да вреди живети? Зато што је народ гласао за вас и ваше виђење друштвеног уређења? Е, па није сав народ гласао за вас, већ један мањи део народа. Чак ни просту већину од укупног броја становништва са правом гласа немате!

Све и да имате такву већину, шта са нама осталима, па нека нас је и ”само” 10% у држави? Баш вас брига, је ли!? По слободној, демократској вољи можемо да патимо и тако чекамо крај живота, да прекратимо муке и одмах се само-убијемо или како нам препоручујете, да се селимо, где нас је воља (кад би то тако могло како ви препоручујете). Шта год, само да вам не сметамо јер ви сте ”закон јачег”.

А да ли вам је икада пало на памет шта заиста значи слобода избора, индивидуалност (када вам је већ тако неподношљив социјалистички колективизам), право на различитост, на постојање?

Дакле, не треба ничему одбијати право да постоји! Нека постоји, али нека буде ствар нашег избора!

Цитираћу вам део из романа ”У земљи плавог ноја”, Бориса Босанчића, професора филозофије из Осијека: ”Ако је једна од вредности људског живота слободна воља, онда сам за то да се свијет учини што разноликијим; другим ријечима, ако је потребно, ја сам за то да га се поновно прегради, само из једног разлога – како би се човјеку омогућио избор. С капитализмом за вратом, човјеку је то до даљњег онемогућено.”

Постоји ли могућност да ви и ја живимо у истој држави и да обоје будемо срећни и задовољни друштвеним односима и државним уређењем? Да нико не мора да се сели, да не пати, да се не само-убија или буде убијен у некаквим револуцијама?

Цитираћу вам за крај одломак из чланка ‘’Нада, утопија или нужност револуције данас?’’ са блога Нормалан живот:

”Да ли се људске јединке, односно њихове памети заиста енормно разликују једна од друге, као што то тврди француски писац Michel Houellebecq, да је немогуће од њих очекивати да остваре било какав консензус у погледу начина вођења живота који би вредио за све.”

На моју велику жалост – убеђен сам да је тако.

…

”Дакле, полазим управо од претпоставке ”да је немогуће од људи очекивати да остваре било какав консензус у погледу начина вођења живота који би вредио за све.” Друга претпоставка је да би сваки појединац морао да има право да живи у заједници, односно у друштву какво му највише одговара, са другим припадницима заједнице истих или сличних идеја и склоности. Из тога произилази да неолиберали немају никаква права да терају нас комунисте да живимо у њиховом неолиберализму, као што ни ми комунисти не би имали никаква права да некаквом револуцијом терамо присталице ”закона јачег” да живе у друштву равноправности, солидарности, емпатије и алтруизма.

Било које друштво и заједница може добро функционисати само на принципу добровољности!

Зато бих предложио опцију равноправне промоције друштвених уређења на одређени период. Јавну расправу, едукацију, маркетинг на крају крајева. Након одређеног времена (кампања у трајању од годину дана на пример), уследило би изјашњавање грађана једне државе. Затим би се извршила подела територије државе на области (комуне) и свака опција би имала своју територију у складу са процентом гласова добијених изјашњавањем грађана. То не значи цепање државе, јер би држава задржале нужно заједничке функције и апарат, и деловала би по систему ”једна држава – два (или више) уређења”.

Па неолиберали и либерали изволите део територије колико вас процентуално има, ултрадесничари и националисти такође, комунисти и социјалисти такође… и сви срећни под једном капом небеском! Слободним миграцијама становништва и јединственим тржиштем у оквиру државе, показаће се временом да ли ће преовладати  једно уређење и у ком ће нас правцу одвести еволуција…

Наравно, свестан сам свих мањкавости ове идеје и проблема на које треба дати одговоре. Чини ми се да неке одговоре имам, некима сам на трагу, а неке најтеже се још надам да ћу пронаћи.

Свестан сам, а тога ме и понајвише страх, да све када бих и пронашао теоријско утемељење за ову или неку нову из ове настале идеју, да њену реализацију неолиберали такви какви јесу, не би дозволили ни под којим условима, налазећи лажна оправдања у слабљењу државе, питању нација, економској неодрживости…”

Неолибералима су само ”закон јачег” и на њему утемељена еволуција одрживи, теорија легалне пљачке, неоколонијализам и неоробовласништво су просперитетни, а држава праведне расподеле је неодржива, земља које нема – Утопија!

Ми комунисти не прихватамо слоган ”ако их не можеш победити – придружи им се” и зато одбијамо да будемо део неолибералног поретка, али тражимо могућност да добијемо своје парче неба и земље без проливања крви, на којој ви вечито инсистирате. Ја то радим кроз овакве идеје и наставићу да тражим пут за њихову реализацију. Због себе, због слабих у ”законима јачег”, због Бориса Босанчића кога ћу на крају још једном цитирати:

”… Али ова твоја идеја заиста заслужује већу позорност, поготово у данашњем друштву. У неку руку она би била оно Holderlinovo “спасоносно” (што је волио Heidegger) а што расте уз ово “грозоморно” данас…”

 

На насловној фотографији је комуна Мариналеда, град од 2.700 становника на југу Шпаније, социјалистичка утопија, место које многи сматрају најбољим на свету за живот!