О АПСОЛУТНОМ И РЕЛАТИВНОМ

Човјек са својим осјетилима (тек 5 темељних) у процес интерпретације своје физичке околине прије претставља ограничење, него добар и поуздан механизам. Оскудни и некомплетни подаци тако сакупљени из свијета који нас окружује нису приказивали ни дјеломично точну слику, па је у сврху тумачења уведено и трансцедетално више биће, уз тврдњу како је за човјека заувијек немогуће и на који начин проникнути, спознати, докучити и схватити Њега. Дуго времена таква је замисао о немогућности спознаје и њеној непотребности човјечанство држала у мање-више статичном стању ума заокупљеног тоталитетом Створитеља и његових тумачитеља, без права на промишљање о томе као и на било какву реплику. С друге стране, на ту једнострану помиреност с немогућности процјене у њеном апсолутистичком облику, природно се настављала релативизација акција и радњи подузетих у насилно одржање тог концепта праћена познатом ”максимом” : Побијмо их све, нека их Бог разврстава.
Тај концепт кроз примјену током миленија није доносио неке важније промјене, па тако ни побољшања. А кршћанска опсједнутост жртвом кроз патњу у овом – како би заслужили блаженство у оном, неком имагинарном другом животу,  вјеројатно претставља како круцијални примјер релативизције људског живота, тако и апсолутизације повјерења ауторитету који тако тврди.

С временом, људи су успјели унијети промјене у ту парадигму. Против инерције. Заправо,већ далеко раније, кад је први прачовјек огрнуо крзно животиње коју је убио, природно потребним је означио смјер чији је развој идеја о статичној форми вјечног Створитеља дуго оспоравала, а природност и квалитету тог смјера негирала. Човјек је усмјерен ка усавршавању и мултипликацији својих природних алата за спознају свијета који нас окружује. Тако су проширене спознаје према удаљеноме и врло маленоме, а релативност тих појмова привремено је гурнута у страну те остављена на процјену филозофији као можда најстаријој знанственој дисциплини употребе алата – људског ума.
Углавном – увођењем својеврсне апсолутизације у тако откривен поредак функционирања свијета чији смо дио, а релативизације до тада апсолутизираних форми промишљања, човјечанство је успјело за свега 300 година примјене те и такве методологије, замјени мјеста апсолутноме и релативноме, постићи знатно већи напредак и подићи квалитету људског постојања, него кроз цијелу људску повијест.

Занимљив дијаграм нагле експанзије спознаје,али и отварања до тада непојмљивих нових питања.
Спознајама добијенима проучавањем околине на разини микросвемира, грађе саме материје и одустајањем од дотадашњег универзалног дуализма у подјели на материју и енергију, човјечанство открива сасвим нова правила, која нека темељна емпиријском методом проучавања макросвемира стечена знања и правила (апсолутна) доводи у питање, враћајући на том нивоу тежиште према релативноме – комуникација парова честица, дијелова атомских језгара на даљину брзином већом од свјетлосне, у потпуној истовремености без обзира на удаљеност, и друга.
Закључак који можемо извући јест тај да је примјена емпиријске методологије постигла врло конкретне резултате и на јако пуно начина и нивоа олакшала и унаприједила људско постојање . Колико год та процјена била субјективна са становишта неименованог потенцијалног неовисног посматрача, за нашу је врсту мјерљиво објективна. А и само постојање неовисног посматрача изван човјека самог никада ничиме није доказано,те је непотребно уводити је у даљњу процјену.
Остаје нам човјек као мјерило, референтна точка изван које је сваки смисао (Бог, Профит, Белзебуб, Сила…), погрешно постављена премиса.
Једини људски образац који безрезервно човјека као врсту и као јединку поставља у тај положај јест социјалистички организирано друштво. Тако претставља добру мјеру равнотеже апсолутног и релативног, као и врхунац квалитете у битку наше врсте.