Никол Ашоф : Фантазија о слободном тржишту

Преносимо текст из магазина Jacobin, не са жељом да доказујемо могућност постојања ”поштеног капитализма”, већ да укажемо како  предузетничка, средња класа све више увиђа да владајући тзв. либерални капитализам (еуфемизам за корпоративни фашизам) неповратно води у монополизацију свих привредних и политичких процеса, њихову класу у пролетеризацију, радничку класу у прекаријат и робовање, а народ у физичко нестајање. Иако тексту мањкају темељна сазнања из политичке економије и социологије (чињеница да је свака држава производ владајуће класе која репресивним механизмима уређује и економске токове), служећи се наративом о слободном тржишту и демократији – он недвосмислено указује да садашњи поредак не смемо више доводити у везу са наслеђем Француске револуције и либерализмом :

” Називати тржиште природним, а државу неприродном, убедљива је фикција за оне уплетене у status quo. Историјски наратив слободног тржишта мањка емпиријске тачности. Као што је тврдио Карл Полањи, капиталистичко тржиште је производ државног инжењеринга, а не природе.

(…) У претходних тридесет година, компанијама је казивано да је њихова једина друштвена одговорност да стварају профит. У том идеолошком контексту, скорашњи потези мега-корпорација, као што су Kraft, Walmart, Mcdonald’s, Hewlett-Packard, Nordstorm, Nestle, IKEA, Southwest Airlines, Zappos и многих других, да истраже своје ланце снабдевања и убрзају усвајање одрживих пракси су изненађујући и указују на растућу забринутост поводом тренутног глобалног модела екстракције, производње, дистрибуције и конзумације.

Истраживачи Масачусецког института за технологију су 1972. објавили своју невероватну, премда симптоматичну студију ’’Границе раста’’. Пројекат је користио компјутерску симулацију да покаже потенцијално погубан утицај експоненцијалног капиталистичког раста у затвореном систему са коначним ресурсима. Проучавајући трендове раста у људској популацији, индустријализацији, загађењу и смањивању количине ресурса, аутори извештаја сугерисали су на могући сценарио „прескока и колапса“ у глобалном систему до средине 21. века.

У наредним деценијама, јавила се општа глобална свест о томе да људи уништавају планету. Неки научници су чак почели да реферирају на време од успона индустријског капитализма као на „еру Антропоцене“, заговарајући да људи мењају планету на сличан начин као велики геолошки догађаји из прошлости.

(…) Напуштајући доминантну идеју да су се државе повукле са тржишта у задњих пар деценија, Маки тврди да су државе постале интервенционистичкије него икад, и да су, у том процесу, „однеговале мутирани облик капитализма, тзв. ортачки капитализам“ којем можемо приписати многе проблеме са којима се друштва данас суочавају.

Маки не види ортачки капитализам као „прави“ капитализам. Насупрот томе, он је производ велике владе чији политичари, у жељи да очувају своје удобне послове, развијају симбитско-паразитски однос са привредницима који су превише лењи или немаштовити да би се успешно такмичили на тржишту.

Ортачки капитализам се погоршао уз помоћ све већег раста финансијског сектора и деоничарске идеологије – идеје по којој фирме нису ништа више до токова средстава дизајнираних да максимално увећавају профит деоничара. Опсесија похлепом и профитом „опљачкала већину предузећа њихове способности да се ангажују и повежу са људима“ и створила је „дугорочан систематски проблем“ који уништава профитабилност и може бити дубоко штетан по људе на планети.

Уместо покушаја да се добије позајмица од владе или да се направи лака лова на тржишту деоница, Маки сматра да компаније морају да засучу рукаве и преиспитају начине на које воде послове. Прво што морају да увиде је да је бизнис „друштвени систем,“ а не хијерархија. Свако је битан.

Прича о слободном тржишту је привлачна. Указујући на вредности слободе, креативности и лепоте, себе супротставља сликама напора, диктатуре и глади. Историја тржишта и привредних субјката које оперишу у оквиру њих, међутим, није прича природности.

Доминантан дискурс који данас управља дискусијом о тржишту, држави и компанијама је неолиберализам. Макијев пословни модел слободног тржишта и његов историјски наратив се уредно уклапа у тај оквир. У таквој визији, економска сфера је „аутономни, само-прилагођавајући и само-регулишући систем који природни еквилибријум постиже спонтано и производи растуће богатство“.

Историјски наратив слободног тржишта, међутим, мањка емпиријске тачности. Као што је тврдио економски историчар Карл Полањи, капиталистичко тржиште је производ државног инжењеринга, а не природе.

Историја индустријског развоја у Сједињеним државама, често сматраним епицентром слободног тржишта, демонстрира политичку природу тржишта. Историја настанка тржишта у Сједињеним државама открива једну индустријску структуру, обезбеђивану добарима и капиталом створеним робовским радом, и одржавану државно-спонзорисаном, геноцидном отимачином земље.

Далекосежна државна легислатива је штитила домаћа тржишта и младе индустрије од спољне конкуренције, а федерална и државна власт играла су централну улогу у развоју физичке инфраструктуре (канала, пруга, телеграфа) и стварању велике количине пољопривредног и индустријског знања – суштинских елемената у стварању америчког индустријског капитализма.

У исто време, највећи друштвени изуми и иновације претходних две стотине година – ракете које су нас одвеле на месец, пеницилин, компјутери, интернет – нису нам даривани од стране усамљених предузетника и фирми које су оперисале у слободном тржишту под условима здраве конкуренције. Оне су производи рада државних институција: ЦЕРН и Министарство одбране створили су интернет, док је Bell Labs – одељак AT&T-а, ослобођеног тржишне конкуренције путем федерално одобрених монополских права – подарио транизисторе, радар, информационе теорије, „контролу квалитета“ и многе друге иновације централне за нашу епоху.

Готово сваки напредак у науци, технологији и математици је дошао на основу заједничког рада људи на универзитетима финансираним државним средствима. Креативност и иновације долазе са много места. Компаније стварају утицајне иновације, али исто чине и друге институције које раде ван ограничења профитног мотива, компетативног тржишта и доње границе.

Како тврди Ха Џон Чанг, професор економије са Кембриџа, овде није реч о теоретисању, нити о апстрактној потрази за историјском „истином“. Напротив, доћи до тачног историјског наратива је важно јер приче које причамо ће имати „дубок утицај на начин на који разумевамо природу и развој тржишта, као и међусобни однос тржишта и државе“.

Одређивање тржишта као природног, а државе као неприродне, уверљива је фикција за оне уплетене у status quo. Такво гледање види тренутну расподелу моћи, богатства и ресурса природном и самим тим неизбежном и неоспорном.

Али то наравно није тачно. Држава обликује, одржава и често ствара тржишта, укључујући и неолиберална тржишта. Сложеност тих тржишта зависи од баланса класних сила у било којем тренутку у времену. Капиталистичка тржишта, уз неједнакост и деградацију коју стварају, политичке су творевине, а не производи природе. Природа и друштво, исто као и држава и тржишта – су неодвојиви и истовремено произведени од стране људских мисаоних, идеолошких, политичких и економских процеса.

(…) Друштво мора да одлучи у каквом свету жели да живи, и те одлуке се морају донети кроз истински демократске структуре и процесе. Куповина бољих ствари није замена за тешке политичке одлуке које друштва морају да донесу: о смањењу потрошње, трошењу ресурса и налажења замене за конзумеризам.

Државе делују немоћно наспрам деградације животне средине, али оне нису по својој суштини слабе. Оне просто одражавају постојећи баланс класних сила. Ако не желимо да живимо у опустошеној животној средини, морамо изградити демократске институције које би организовале производњу и потрошњу око потреба људи, а не потреба капитала.”

уредио Данило Ђурђевић, Народни фронт

цео текст : Jacobin