Mira Glavardanov : Nenormalne zemlje
Znate šta me najviše boli? Izraz, u “normalnim” zemljama. Sigurno ste mnogo puta videli ili čuli taj izraz. Te normalne zemlje su uvek tamo negde. Poenta je, Srbija je za razliku od njih, nenormalna.
I tako čitaš i saznaješ, u “normalnim” zemljama ljudi imaju posao, penziju, gradski saobraćaj funkcioniše, pravni sistem je na delu, političari voze bicikl na posao (pa čak i princeze!), đubre se reciklira, život je uređen i sve kako mali Đokica zamišlja. Ako nešto i uzfali, građani koji poseduju ogromnu društvenu svest, a ne kao mi, to odmah reše demokratskim putem, jer institucije funkcionišu ka’ urica. A ako baš nešto tu i zakoči, oni ti jednostavno izađu na ulice i to reše dok si rek’o keks, jer kao što rekosmo, imaju visoku svest i dobro znaju šta hoće.
Te normalne zemlje su naravno na zapadu. Norveška, Danska, Švedska, ma fantazija, a tek Švajcarska, vau! Britanija, Francuska, Nemačka, Amerika, ok nisu baš savršeni, ali su uređeni, što jest’ jest’. Znaš ono, pokošeni travnjaci pred kućom, plata stiže redovno, pseći kakanac se uredno pokupi u namenske najlon kesice i baca u namenske kante, ljudi uredno čekaju u redu za autobus, vozovi idu na vreme. Dok mi divljački Balkanci i ne zaslužujemo bolje, jer mi smo takav narod, sami sebi smo krivi, nesložni, apatični, i kao što svako zna jer to je najveća istina od pamtiveka, svaki narod zaslužuje svoju vlast.
Neću da kažem da život kod nas i u ovim “uređenim” zemljama nema razlike, jer to ne bi bilo tačno. Neću ni da kažem da kod nas situacija nije nenormalna, jer stvarno nije normalna. Hoću da kažem da u današnjem globalnom kapitalizmu nema normalnih zemalja. Nenormalnost je univerzalna, sve su ostalo nijanse.
Kao prvo, da naglasimo, iz daleka sve izgleda mnogo normalnije nego što ustvari jeste. Te bajne zemlje i nisu tako bajne. Evo molim vas, šta je tu normalno ako vam naturaju GMO u tanjir bez pitanja (o čemu samo manjina stanovništva ima nekog pojma), ako u haustorima luksuznih radnji i banaka spavaju beskućnici, ako se sa jedne strane grade luksuzni stanovi a sa druge podstanari žive u “ormanima” (sobe te veličine), ako u 6. najbogatijoj zemlji na svetu stotine hiljada ljudi koristi javne kuhinje dok kraljevska porodica uživa blagodeti, ako se trećina proizvedene hrane baci dok mnogi gladuju, ako invalide i teško bolesne teraju na posao, ako doktori štrajkuju jer rade prekovremeno dok bolesni umiru čekajući na operaciju, ako radnici rade na ugovor na 0-sati (zovu te kad im trebaš, pošalju kući kad im ne trebaš – kome se ne sviđa ne mora), ako četvrtina mlade radne snage ne radi..? Ako u 21. veku uopšte postoje kraljevske porodice i princeze (pa neka i voze bicikl, mo’š misliti)? Ako sa jedne strane vlasti urgiraju reciklažu vaših pišljivih kartonskih kutija i par konzervi, dok sa druge strane dopuštaju i čak šta više podstiču masovno uništavanje planete, i za svoje građane a i za vlastite potomke, jer ne samo da nemaju volje, nego što klanjanjem kapitalističkoj logici nemaju ni načina da to spreče? Ako je profit korporacija važniji od zdravlja ljudi, od čiste vode, od zdrave hrane, od života pčela, što znači, od života kao takvog..? Meni se sve ovo čini kao potpuno suludo i sveopšte nenormalno.
Ali dobro, zažmuriš, začepiš uši i nos, i svakodnevni život u “normalnim” zemljama teče baš normalno. Autobus stigao na vreme, kontrolori te nisu izmaltretirali (kupio si redovno kartu kao svaki primeran građanin), otišao u prodavnice, a tamo se sve šljašti, lepo upakovano, hrana u plastici (koja će posle da zagađuje okeane, ali ok, rekli smo da ćemo malo da žmurimo), rafovi i rafovi različitih vrsta kornfleksa, mobilnih telefona koliko ti srce poželi. Izašao novi model? Pa šta je normalnije nego ga odmah kupiti?
Naravno, niko normalan se neće zapitati odakle dolazi materijal za mobilne telefone (iz afričkih rudnika koji truju decu). Od čega se pravi taj lepi drveni nameštaj u kućama, klupe u školama, stolovi u kancelarijama (otimačinom šuma tamo negde bog te pita). Koga još briga odakle dolazi novac za penzije (iz investicija u te iste industrije koje truju decu, otimaju zemljište i šume, progone i ubijaju domoroce, ekploatišu jeftinu radnu snagu u nerazvijenim zemljama). Procenat zaposlenosti je ipak visok, koga još brine gde su ti poslovi (u bankama koje pljačkaju svet, u korporacijama, biznisima, industrijama koje takođe pljačkaju svet, u službama koje omogućavaju da ta takva “normalnost” glatko teče). Banane, pomorandže, kivi, paradajz, u svako doba godine u supermarketima – odakle? (iz usta gladne sirotinje iz južnih krajeva). Ko te još pita ko proizvodi odeću (robovska radna snaga u Kini, Bangladešu, o kojima čujemo samo kad fabrika izgori i oni u fabrici). Od čega se pravi ta odeća? (od GMO pamuka koji truje seljake u Indiji, a Monsanto ubira profit). Švajcarske, nemačke, britanske kompanije rovare zlato, platinu, dijamante po Africi pa ih posle izvoze kao svoje. Monsanto i Sinđenta kradu semena od seljaka po belom svetu pa ih onda patentiraju i zabrane njihovo korišćenje tim istim seljacima od kojih su ukrali…
Primera ima bezbroj. Ustvari, čitava ekonomija se zasniva na pljački. Globalni kapitalizam je toliko sveobuhvatan i penetrativan da je skoro nemoguće naći primer ekonomske delatnosti koja ne sadrži neku nepravdu, otimačinu, ekploataciju, gonjenje, pa čak i smrt tamo negde, a koje je, zbog neverovatne gustine sistema, daleko od svih očiju (sem onih što trpe). Bogate zemlje, uglavnom bivše kolonijalne sile, zbog čega i jesu bogate, pljačkaju siromašne zemlje, uglavnom bivše kolonije, zbog čega i jesu siromašne.
Kapitalizam je takav, ili pljačkaš ili si pljačkan, nema treće. Kolonijalizam nikada nije ukinut, samo se u međuvremenu preobrazio u ekonomski kolonijalizam. I pogađate, normalne zemlje spadaju u prve, nenormalne u druge. Bogate zemlje nisu bogate jer su normalne nego su normalne jer su bogate. Jer mogu da priušte da bar koliko toliko pruže normalan život svojim građanima. Ali ta normalnost je prividna, površna i lažna. Dovoljno je samo malo zagrebati, odškrinuti vrata, i kosturi popadaju jedan preko drugog.
Meni nije normalno što se ugledamo u te takve “normalne” zemlje. Obaška što i da hoćemo, mi nikada ne možemo biti kao oni. A nadam se i da ne nećemo. A kao da ne znamo, kao da se ne sećamo, kao da nam je vrana popila mozak, kao da patimo od masovne amnezije. Pa ljudi moji, mi smo među retkima koji smo, jednom, ne tako davno, bili normalni. Ne samo prividno nego stvarno normalni. Živeli normalno i nikoga pljačkali, što je normalno. A ni nas nije niko pljačkao, jer smo bili normalni i nismo dozvolili.
Ove nazovi normalne zemlje nikad stvarno nisu bile normalne. Uvek nenormalne, a prave se normalni. Danas više nema nikog normalnog. Sve je nenormalno.
I kad i sledeći put budem čula, e tako je to u normalnim zemljama, zaboleće me opet stomak od muke, krv jurnuti u lice od nepravde, srce zaboleti od tuge, što ti isti eksploatisani, potlačeni i opljačkani, sa divljenjem gledaju u svoje tlačitelje i nazivaju ih normalnim, a sebe nenormalnim…
Pa ko je ovde normalan?
Мира Главарданов, Народни фронт
