Ненад Вучетић : Стаљинградска битка

Поводом 75 година завршетка Стаљинградске битке, моје писмо вама, а посебно млађим генерацијама, које слободно живе и размишљају…

Од постанка света и од када се пише историја, Стаљинградска битка сматра се најкрвавијом битком. У њој су учествовале милионске армије и сукобиле су се двије различите идеологије. У њој се решавала судбина света, слобода или смрт.

Мој отац, који је такође био учесник рата, причао ми је како су они тада потајно слушали радио Москву, чекали коначни исход и страхујући, држали палчеве храброј совјетској армији.

Тих месеци, цео слободарски свет је живео у страху и неизвесности, чекајући да чују која ће од страна победити. Зато и ово пишем свима, а нарочито младим људима, како би знали, шта је у ствари било и како никада не би заборавили на време, када се решавала судбина човечанства. У Стаљинграцкој бици, свакодневно је гинуло, и по више од 20 хиљада људи… једнога дана, када је немачка Шеста ваздушна флота, најстравичније бомбардовала град, убијено је, помрло или се од дима угушило и много више од тога. Горело је небо, горела је Волга и милиони литара нафте изливени по реци, у дужини од око 60 км, из разрушених резервоара и рафинерија, које су се налазиле уз ову велику реку.

У том тренутку, неко је предложио, да се Совјети повуку на леву обалу Волге.

НЕ, нема, повлачења!!!…. Тако је настала и песма:

” Ми немамо куда преко Волге

јер тамо није наша земља

мала је ова наша Русија

остати ћемо овде, и умрети

а нашу реку нећемо им предати’

Нека је вечна слава, свим совјетским мученицима – браниоцима, који су положили живот, за одбрану слободе и достојанства.

Хвала им.

Хвала и нашем рођаку и презимењаку : Херцеговцу Евгенију Вучетићу који је пројектовао онако величанствен споменик слободе, иначе највећи на свету. Споменик опомене, подигнут је на месту званом Мамајев Курган, где је погинуло десетине и десетине хиљада бораца, а то је место, које је у вишемесечним борбама и више од стотину пута прелазио из руке у руку бораца, обе зараћене стране.

Много касније, него што су погинули, ту је од ”брда” распаднутих лешева, грађевинским машинама, подигнуто и повећано већ природно узвишење.

Језиво је и интересантно? Да је пронађено много лешева, совјетских и немачких војника, као да загрљени спавају у крвавом самртном ропцу, са ножем пушком револвером  и стиснутом згрченом шаком, хватавши се једни за друге.

Да, баш је језиво и страшно… јер то је опомена историје, на ту крваву битку, битку свих битака, и зато је ми, никада не смемо заборавити…

Ненад Вучетић