Ненад Вучетић : Само један дан живота…

Легендарна прича из Мексичке револуције.

Та млада, прелепа новинарка Белен, дошла је са Кубе, да би писала, о Мексичкој револуцији. Одсела је у елитном хотелском апартману, али су је већ првог јутра пробудили суморни ратнички бубњеви, водећи неког несрећника на стрељање. Осетила је и тугу и бол и разочарање. Жарко је желела исписати причу, и послати је у свет, о томе шта се заправо дешава у Мексику.

Сазнала је да ће сутра стрељати пуковника Луција Рејаса, последњег живог сина Маме Хуаните. Због тога је тог раног врелог јутра отишла на Хацијенду где је живела његова мајка. Отпратио је један старац, који је потајно скривао своје сузе. Када је стигла, затекла је старицу, која је обрађивала земљу. Била је то поносна Мама Хуанита. Отишли су у кући и у великој гостинској соби наставили разговор. Одједном је све занемело када је угледала пет слика (портрета), супруга и синова, који су били окачени на обе стране зида.

Мајка је немо прилазила сликама, желећи гошћи љубазно да објасни и исприча причу о својим синовима. Прво јој је показала свог супруга Хенера, а затим је спорим речима наставила : ”Ово је Рамон, мој најстари син, погинуо је у борби за Сакатекас. Ово је Гонзало, желео је да постане пијаниста. Ово је Рафаел, био је најнесташнији, од свих мојих синова. Ово је Алфонсо, пуно је волео стихове, са 17. година, донели су ми га рањеног, издахнуо је на мојим рукама и само је желео да пред моје ноге, положи сво своје ордење. Луцио, остао ми је још само Он. Ускоро ће доћи. Он сваке године дође мени за рођендан.”

Тог поподнева, дошао је Луцио. Када га је угледала, Кубанка се у згодног пуковника заљубила и то на први поглед. Седели су и славили, певали Мајци за рођендан. Подигнули су чаше, наздравивши: За Кубу и Мексико!

Одједном, Белен, немогавши више подносити бол неминовне судбоносне приче, проткане тужним песмама Мариаћиа устаде да оде. Није схватила о чему се овде ради. Њега ће, пуковника ће сутра стрељати, а Мајка која јој је причала причу о синовима још то не зна… али Мајка је знала. Трпела је своју бол желећи да се њена гошћа баш пријатно осећа… Дошло је и вече. Рано јутром чули су се пуцњи, а Белен је отишла, са тугом. Отишла је и вратила се својој Куби, носећи ову невероватну причу… Да, то је био Један дан, један последњи Дан Живота, а Белен, Белен та дивна црнопута Кубанка… па она се и никада није удала.

преузето : Ненад Вучетић