Џамбул : Нека моја запажања о наталитету
Наш највећи проблем није наталитет. Односно, ако и јесте, не може се постматрати изван контекста кретања онога што у најширем смислу називамо “западна цивилизација” (којој у принципу припадамо, мада их има који кажу да то није тако, али тако је). А мали наталитет свуда у том делу света је присутан, да не улазимо сад зашто је то тако.
Ова тема у нас и није тако нова. Још је 80-тих година Бора Чорба у једној књизи песама стихоклепао овако: “Наталитет опада, па Србија пропада, то ми се не допада.” То јесу биле године почетка кризе тадашњег социјализма, али ствар је вероватно била резултат процеса који су се одвијали неколико деценија уназад и пре су били последица промене начина живота и урбанизације која је захватила до тада претежно сељачку земљу, односно пре су потекле од унапређења животног стандарда а не његовог пада.
Према томе, наталитет се не подиже ни пропагандним слоганима и кампањама (које обично служе да неке паре из буџета легну на рачун некој фирми која кампању креира), али не ни општим побољшањем услова и перспективе живота у Србији, како се многима на први поглед чини.
Наравно, ово друго нам је потребно из другог разлога, а то је оно што јесте наш највећи проблем – исељавање. Процес исељавања становништва (млађег или средње доби, свих могућих образовних профила) из Србије, последњих година поприма размере егзодуса.
А о томе се мало говори, јер је он последица наопаке политике која се деценијама овде води, наопаког економског и развојног модела пре свега, а око којег је овде постигнут малтене консензус.
Чак штавише, утисак је да се исељавање из Србије суптилно промовише и то подједнако кроз медијски простор који контролише власт, као и онај који контролише опозиција. Ово не чуди – удео странаца у власништву домаћих медија није мали, и то управо из земаља у које људи одавде најчешће одлазе и где константно постоји потреба за новом радном снагом, јефтинијом и флексибилнијом од домаће.
Ако се овако настави, Северина би морала да мења текст (и наслов) своје песмице где каже “Видела сам град без људи”, где је град без људи једна од метафора за нешто што нигде не постоји. Богами ће постојати, многи градови у Србији се интензивно празне. Додуше, ово важи и за њену домовину, а узрок је сасвим исти.
Џамбул, Народни фронт
