МОРАЛ И ПОЛИТИЧКО ОДЛУЧИВАЊЕ
Често од политичара добијамо позиве на „јединство“, а у нашем непосредном окружењу чујемо како би било добро када би народ био „сложан“. Позиви на јединство и слогу нам се увек учине позитивним, зато што играју на прастари механизам опстанка и одржања, који је у сложној и организованој групи извеснији.
Тако и политичке идеје можемо, грубо, да поделимо на мање или више колективистичке.
Посматрајући историју, слога није била могућа, дугорочно, изузев када би група била изложена притиску и опасности од спољног непријатеља, па чак ни тада у потпуности.
Идеал јединства и слоге није остварив у политичком и друштвеном смислу, и без обзира што овакав исказ помера читаоца из зоне удобности, и нехотично га наводи на помисао да је то људски недостатак, хајде да утврдимо, зашто је то добро.
Узмимо да је први случај могућ, и да су у групи сви сложни и у сагласју око идеја и предлога. Да ли то значи да само један предлаже идеје и курс акције а сви други усвајају консензусом, или сви имају право да предложе своју идеју, па се потом о свим идејама разговара, како би на крају група усвојила најбољу. Слога би требало више да личи на овај други систем, у којем се разговара и политичким дијалогом долази до избора најбољег могућег решења.
Направимо сада експеримент, и једној сложној групи, која успешно усваја најбоља решења понудимо ситуацију у којој би требало да одлучи о животу и смрти чланова групе.
Прва ситуација је да се група налази поред скретнице која одваја два колосека. Воз који наилази пругом не може да закочи. На колосеку којим би требало да прође воз, налази се десет радника који поправљају пругу. На другом колосеку, налази се један радник који поправља пругу.
Питање је, да ли ће група да одлучи да скрене воз на колосек са једним радником.
Одговор је увек: ДА
Група сложно одлучује да је губитак једног живота мање зло од смрти десет људи, и преузима одговорност за скретање воза.
Друга ситуација је међутим другачија. Група се налази на мосту изнад скретнице. Воз не може да закочи али нико из групе не може на време да сиђе до скретнице. Једини начин да се скретница помери ка колосеку на којем је један радник, је да неко из групе скочи са моста на скретницу, или да група одлучи да некога баци са моста на скретницу. Како нико из групе не жели добровољно да жртвује свој живот, група је присиљена да одлучи да некога баци са моста, и жртвовањем два живота, спаси десет живота.
Група у овом случају не може сложно да одлучи. Без обзира што је губитак два живота и даље мање зло од смрти десет људи, један проценат чланова групе заступа мишљење да спашавање живота не може да оправда убиство, други се залажу да је убиство у овом случају нужно зло које води ка вишем добру, док трећи тврде да решење лежи у лутрији – жребу, који би одлучио ко из групе ће да се жртвује у спашавању радника.
Идеју о лутрији многи чланови групе прихватају као оправдање за своје тврде ставове о убиству, сматрајући то полу-добровољним учествовањем у једнако подељеном ризику. Међутим, група брзо одустаје од жреба, зато што један број чланова не жели да учествује у жребу, и зато што је питање да ли би се члан, који би на жребу изгубио, повукао пошто би изгубио, и не би добровољно желео да се жртвује, што је оној подгрупи која заступа неоправданост убиства довољан разлог да прогласи лутрију неефикасним системом одлучивања.
Зашто је група која је сложна у одлучивању, заустављена у могућности да донесе одлуку по овом питању?
Ради се о различитим преставама морала који заступају одређени чланови групе. Грубо подељено, могли би да кажемо да један број чланова заступа „утилитаристички морал“ док други преферира „категорички морал“.
Један одговор је да, права ствар, морална ствар коју би требало да урадимо, зависи од последица које наше акције доносе. На крају је увек боље да умру један или два, него да умре десет. И то је консеквенцијалистичко морално резоновање.
Oнo на први поглед изгледа као добра формула за одлучивање. Ипак, у нешто измењеним околностима, људима није било једноставно да је примене зато што су, поред последица, морали да размишљају и о самом чину помоћу којег ће последице да се доведу у жељено стање. У том случају, спашавање десеторице не би било могуће без убиства.
Један број људи је оклевао, и категорички сматрао да је убиство невиног човека лоше чак и ако је цена повиновања моралу смрт десет других људи. У том случају људи су резоновали категоричким моралом који сваком човеку претпоставља одређене апсолутне дужности и права, без обзира на последице.
Та, груба разлика, између консеквенцијалистичко-утилитаристичког и категоричког поимања морала, доводи до основних размимоилажења приликом одлучивања у сваком друштву и у свакој групи, без обзира на њену величину. Што је група већа и што је њен састав хетерогенији, то ове разлике више долазе до изражаја.
Зато је очекивање јединства унутар једне друштвене или политичке групе у ствари или нереална жеља ка бржем остваривању циљева групе, или прикривена жеља за доминацијом и ауторитарним управљањем том групом.
Како би група изашла из ситуација у којима консензусом не може да одлучи, она мора да гласа. Гласањем се одговорност за предложену идеју поставља на терет оног појединца или оног броја чланова групе који идеју заступају. Гласањем се убрзава активност групе, на штету повређеног поимања морала оног дела групе који је гласао против предложене идеје или за идеју другачију од усвојене.
Уграђени проблем директне демократије је тај да је она сјајна у малој групи, али потпуно нефункционална када је група велика и хетерогена. Избором представника који би одлучили о многим питањима у име групе, престаје директна демократија, одлучивање постаје ефикасније, али се корупција значајно повећава, будући да у случају представничке демократије она адресира много мањи број људи, те последично постаје јефтинија.
У решавању овог питања, опет долазимо до конфликта између утилитаризма и категоричког морала, будући да је „толеранција“ према извесном степену корупције, неопходна, како би представничка демократија опстала. Међутим, у случајевима у којима је корупција до краја појела систем народних представника и запосела све друштвене механизме, категоричко одбијање да се учествује у нарушеној демократији неизоставно води до позива ка директној демократији, а ти позиви су поткрепљени категоричком тврдњом да представничка демократија не може да функционише.
Налазимо се у ситуацији у којој знамо да ће корупција да уништи представнички систем, и у којој такође знамо да у случају директне демократије нећемо моћи да донесемо одлуке које морамо да донесемо брзо.
Шта чинити и за који систем се определити. Док функционишемо у представничком систему, требало би да седнемо, добро размислимо, и да поново измислимо демократију, тако да у комбинацији директне и представничке демократије направимо довољно велики притисак у којем корупција неће моћи да се укорени, а у којем имамо могућност да као грађани директно делујемо, ако не на све, а оно бар на проблеме са којима се суочавамо у комуналном, здравственом или сигурносном смислу. Једно је сигурно, позив на јединство у којем су одлуке већ донете и у којем је будуће одлучивање препуштено другима је експресни воз ка неком одређеном моделу тоталитаризма, без обзира на племените ставове које је, без дискусије, утемељио и одлуке које је на основу тих ставова „донео“.
Високе ингеренције локалних самоуправа, ревизија пореског система, промена изборног система, модеран закон о петицији, реформа образовног система, нису друштвена реформа, они су политичка реформа која би требало да послужи само као услов без којих отпочињање друштвене реформе није могуће. Међутим, управо о моделу друштва и о методама помоћу којих би се тај модел успоставио, морамо да разговарамо, дискутујемо, без обзира на дуг и често заморан процес. У супротном, изгубићемо како право на дискусију, тако и право да имамо сопствено мишљење.
Извори:
Michael Sandel – Whats the right thing to do
Jeremy Bentham – An introduction to the principles of morals and legislation
Immanuel Kant – The metaphysics of moral
Karl Marx – Critique of utilitarianism (Das Kapital)
оригинал : http://kompas.org.rs/2015/08/16/moral-i-politicko-odlucivanje/
Иван Ђиковић, Народни фронт