Мирјана Врућкић : Емоције нису економска категорија

Мени се врти у глави од раскорака у преокупацијама људи у Немачкој, где сам тренутно, и у Србији, где желим да будем.
Када читам и слушам људе у Немачкој и са немачког говорног подручја имам утисак да је овде лепо испланиран Трећи светски рат и, мелтене, смак света.
Синоћ сам читала један интересантан чланак о средњем сталежу у Немачкој. Колики је тај средњи сталеж, како се одређује и процењује и шта се од њега очекује. Као и свуда, и у Немачкој је средњи сталеж стожер друштва и што је тај слој шири и бројнији то је друштво стабилније. Посто је тај слој још увек поприличан (тачних бројки нема у чланку) у Немачкој ипак нема социјалних немира, а када за протесте постоје разлози онда они нису тако бројни, што исто има своје разлоге. Е они су ме посебно заинтересовали… Када се демонстрира против ТТИП на пример, средњи слој већином ћути. Зашто?
Зато што међу њима влада страх!!! Страх од неизвесне будућности! 59% сматра се припадницима средњег слоја који тешко ради за свој стандард. Тешко се односи на озбиљан, не на физицки рад. А од тих 59% њих 60% сматра да су остављени на цедилу и препуштени сами себи без сигурности које нормално пружа правна држава… Онда иду платни разреди, зараде, горњи слој средњег сталежа, доњи слој средњег сталежа, губитници глобализације, профитери глобализације….
Зависно од тога ко анализира тај средњи слој – другачији је став имају социолози, а другачији економисти. Статистичарима остаје да изналазе неке нове формулације како би помирили те различите ставове.
“ОСЕЋАЊА И СТРАХОВИ НИСУ ЕКОНОМСКА КАТЕГОРИЈА, АЛИ ИПАК ИМАЈУ ВЕЛИКИ УТИЦАЈ. И ТЕК ИЗ НАИЗМЕНИЧНЕ АНАЛИЗЕ ЕКОНОМСКИХ ЕФЕКАТА И КОЛЕКТИВНОГ ОСЕЋАЈА У ДРУШТВУ МОЖЕ СЕ ИЗВЕСТИ ЗАКЉУЧАК О СРЕДЊЕМ СТАЛЕЗУ”.
И ту онда станем и кренем да поредим са Србијом. Колективни осећај!??? Какав је колективни осећај друштвених група или слојева у Србији? Код нас тренутно трају простести студената који траже промену сиситема, правну државу… социјалну правду…. Све подржавам. Подршка студентима би могла да буде много већа. Ста је са тим нашим колективним осећајем за нешто у друштву и држави?
Али, и Немци који припадају средњем слоју И имају посао сматрају да је урушена социјална правда, да су разлике у примањима менаџера и њима сличних, који представљају 10% друштва, енормно неправедна у односу на зараде у средњем слоју. Држава тражи да се радни људи сами обезбеђују за старост, јер државни пензиони сиситем слаби све висе. Млади људи који данас раде питају од чега да штеде за старост када не остаје од плате или плата довољно за штедњу.
Ста преостаје младима у Србији који немају ни посла, ни перспективе да га добију? Како ће они обезбедити себи пензију? Како се осигурати за старост? Да ли они који непрестано само гунђају због протеста, којима је важније да саобраћај функционише несметано него сустина протеста, размишљају о будућности тих младих који су тренутно на улицама?
Читајући овај текст закључила сам да протестима недостају захтеви да се стране државе, пре свега Немачка, не мешају искључиво профитерски и уцењивачки у политику Србије. Прилагођавање ЕУ законима и тзв. смерницама није ништа друго до прилагођавање у корист инвеститора и крупног капитала. Обзиром на то да се и сами немачки средњи слој све јасније супротставља неправедној платној и пореској политици, не би било на одмет да и ми у нашим приликама и протестима то јавно кажемо, када је у питању однос према Србији.
Изгледа да чувене социјалне маказе које су се деведесетих сириле у смислу раслојавања средњег слоја, у Немацкој почињу да се поново затварају, али по врло измењеним неолибералним условима. По статистици је 80% Немаца у радном односу и непуна 3 милиона је без посла.
Те социјалне маказе очигледно се све више шире у односу Запад – Исток. Запад се стабилизује, посебно Немачка која доживиљава још једно привредно чудо. Сви су изгледи да та Немачка полако схвата да мора нешто да мења како би променила осећања и емоције које владају у друштву – од негативног ка позитивном.
Обзиром на то да је Немачка наводно у Србији највећи инвеститор, имам много лош осећај да је управо она један од разлога тешке ситуације у Србији. Јефтина радна снага у Србији је врло привлачна за немачке инвеститоре, а осећања нису економска категорија. Нажалост!